O grehu

Ako preskočimo opštu činjenicu da je najveći grešnik čovek, i napravimo li razliku i oštro, gotovo hiruškim rezom jasno odvojimo one koji imaju samo ljudski oblik od onih smrtnih ljudskih grešnika, i ostavimo li kao uzorak samo ove drugo pomenute, možemo se zapitati (barem ja se vrlo često pitam): da li u savremenom društvu može biti prihvaćena, na primer, hrišćenska dogma isticanja i nabrajanja smrtnih grehova(koja je sa sitnijim izmenama prisutna u svim poznatim religijama sveta)? Iskreno govoreći, svako, iole svesno biće, ako se ikada uhvati u koštac sa unutrašnjim sukobima ili barem, u blažoj meri rečeno, prihvati dijalog sa samim sobom, shvata da je čovek mnogo kompleksniji (zasigurno danas, ako to ranije nije bio) od onoga što nas generalizuje, ukalupljuje, od svega što bilo koja religija ili tumačenje boga može od nas zahtevati. S toga smatram da ni onih dobro poznatih sedam smrtnih grehova može biti polazište, osnova, temelj, jedna opštost, početna tačka istraživanja raznorodnih grehova, ali kako je čovek do sada sve dobro proučio, upotrbio i zloupotrebio, sada su stvorene neke podvarijante grehova, mnogo opasnije, mnogo perfidnije nego one markirane, propisane, izrečene i opšte poznate.

Može se reći da početak predstavlja kraj, a kraj početak i da nas svaka dublja analiza vraća osnovnom, početnom pojmu, ali ne možemo biti škrti, pa zaboraviti koliko smo to istina i činjenica pretresli da bismo se na posletku vratili na početak.

Pa opet, razmišljajući tako (i to uvek potstaknuta konkretnim situacijama i događajima koje ne bih nabrajala, ali ih svakodnevno ima globalnih i ličnih i više nego dovoljno) došla sam do jednog veoma specifičnog greha sa kojima sam sigurna i vi bili suočeni bezbroj puta, samo o tome možda niste razmišljali baš na ovakav način. A možda i jeste...

Prisustvujući nedavno jednoj čarki kako prerasta u oštar sukob, shvatila sam ono što sam verovatno predosećala ili pretpostavljala mnogo ranije, ali mi se odjednom razbistrilo baš tada, u toj konkretnoj situaciji. Jedan je izrekao ružne reči isprovociran i podstaknut okolnostima za koje nije smeo dozvoliti da ga odvedu na put uvrede svog sagovornika (ali uzev u obzir da je taj mlad i plah, nemirnog duha koji prednjači nad mudrošću i životnim iskustvom, nije možda ni neočekivano da jednom, takvom, „mladom izdanku“ izleti poneka grubost, uvreda ili neotesanost). Ali ono što sledi bilo je ključno. Uvređeni nije dozvolio svom mlađem sagovorniku, koji je uvredivši ga odmah uvideo svoju brzopletu grešku, da se izvini, ali još gore je upravo to što je uvređeni počeo od te pogreške da (grubo odbijajući svaku mogućnost povlačenja uvrede i izvinjenja) stvara plodno tle za gorko kajanje svog sagovornika. Ali tu nije kraj, jer se mladi sagovornik kajao, možda i više nego što je trebalo, a onda mu je uvređeni uskratio mogućnost pokajanja i oproštaja.

Da li mi sebi prečesto dozvoljavamo da igramo ulogu Boga i da svu Božju milost preinačujemo prema ličnim, sebičnim nazorima i smešnim minornim situacijama kako nam odgovara? I kako se zove taj greh? Požuda, blud, gordost, pohlepa, škrtost, zavist, proždrljivost, gnev, lenjost? Ili su to samo inicijalni grehovi, počeci mnogo većih i kompleksnijih, kao što je ovaj: uskratiti drugome mogućnost pokajanja, uništiti mu veru u mogućnost iskupljenja, isceljenja i zlurado se smejati njegovoj strašnoj duševnoj patnji zato što mu nismo oprostili? Promislimo koliko, recimo, ovakav greh može zla izazvati i namnožiti. Promislimo koliko strašnih, svakodnevnih  događaja, čiji smo svi svedoci, mogu izazvati ti mutirani, izvarirani, maligni, nadgrađeni ljudski grehovi koji proističu iz preterane smovolje onih koji u greh zapadaju igrajući se svemoćnih, voljih, nedodirljivih, odabranih, zabludelih u svojim vrtoglavim visinama nepostojećih sazvežđa, u svojim edenskim vrtovima sebičnosti i nemogućnosti praštanja.

Ana Radojčić