Osmeh bez reči

Sedeli smo kao po običaju, isti kafić, ista priča. Pilo se neko pivo, palila po koja cigareta, baš kao i obično. Samo, ja sam uvek imao jedan problem; voleo sam da slušam, ali nisam baš mogao uvek da odgovorim na pitanje. Imao sam govornu manu. Razgovor bi se protezao u nedogled, mahom između druge i treće strane, koja je delila taj isti sto sa mnom. Tema je zaista bila zanimljiva, to nikada neću moći da poreknem, i naravno, uvek imam nešto da kažem na nju. Samo, kad bi došao red na mene da kažem, jezik bi se totalno zavezao, kao da su mi usta puna hrane, pa ne mogu da pričam. To je zaista najgori osećaj na svetu. Imati misao, želeti je iskazati, a ne moći! Uh!

Eto, zapričasmo se i ovog puta, čak sam uspeo da izgovorim par reči i to potpuno pravilno, bez da mi iko kaže „šta“, „aj’ ponovi“? Al’ onda dođe onaj deo kad sve stane, bez objašnjenja, bez ičega, prosto mi se sve stegne, i gotovo. Ne mogu da izgovorim, pa to ti je! U takvim situacijama se obično nasmejem, čisto da ljudi vide da pratim razgovor, al’ ja nisam zadovoljan, uskraćena mi je reč! Obično oni koji su navikli na mene ni ne primećuju zašto to radim, navikli su da se stalno smejem. Eh, da samo znaju zašto.

Onda kreće nervoza zbog te mane, koju po ko zna koji put pokušavam da ublažim pićem! Ali, tada se stvar pogoršava, alkohol čini svoje, mada, isto je i sa sokovima. Sokovi imaju previše šećera, pa se stvori višak pljuvačke u ustima, koja počinje da smeta. Opet smešak!

„Da, naravno, i ja smatram da je ta knjiga bila dobra. Naravno, volim da gledam taj film, zapravo gledao sam ga više puta, odličan scenario! Ah, to mi je omiljena pesma, kakav tek solo ima na gitari! Da li znaš da će večeras biti novo pomračenje meseca?“ Kraj, ništa nije izgovoreno, sve je to ostalo da se vrti u krug u mojim mislima! Ah, evo ga novi osmeh! Jeste, baš te ne slušam, a to što želim da kažem na tu temu, da je Hobit napisan pre Gospodara prstenova, to nikom ništa? To ne znaš, a ja ne mogu da kažem, lepo! Krug se opet zatvara, ti ne znaš, ja ne mogu da kažem, gotovo. Novi osmeh!

Ispijam novi gutljaj, slušam te ponovo šta pričaš. „Jeste“, „da“, jedva izgovaram, bar se trudim. I dalje smatraš da sam nezainteresovan, misliš da mi se ne priča. „Ma hoću da ti kažem da i ja volim da gledam Tarantinove filmove“, „Ne, nemoj preskakati temu, imam još nešto da kažem“, šteta, opet ne mogu da govorim, nova blokada. Novi osmeh!

Prelazimo u drugi kafić, muzika je glasnija, svi se dernjaju. Kako samo olako pričaju, kao da im ne smeta što se nadvikuju sa melodijom. „Žao mi je, smeta mi kad je gotovo tiho, a ne kad je ovako preglasno! I nije mi dosadno, po stoti put!“ Nova tura pića je stigla, ustajali vazduh mi ne smeta, iako ga ne volim. Posmatram ih samo kako pričaju, ispijam svoje piće i pokušavam da kažem nešto. Neće, pa neće, ne mogu! Okreću se ka meni i pitaju me da li se slažem, klimam glavom i derem se: „DA“! Oni mi odgovaraju klimanjem, ali ne pitaju ništa novo. Između sebe nastavljaju svoj razgovor, uspešno se nadvikuju. Pih, kud sam i dolazio!

Konobar mi prilazi, pita me šta hoću da popijem. Vičem „pivo“, izgleda da me ne čuje, duboko udišem, gutam pljuvačku i ponavljam „PI-VO“, klima glavom i odlazi. Sad mi već postaje dosadno, ispijam novo pivo, slušam razgovor u kome više ne mogu da učestvujem. Ide mi se kući! Pravim se da me neko zove telefonom i ustajem od stola, potom se vraćam i lažem da moram hitno poći kući. Dobro je, izvukao sam se. To su savršeno razumeli. Smatram, da je moglo biti i gore, ipak sam uspeo progovoriti par rečenica. Izgleda da je bio dobar dan. Imao sam i gorih! 

Đorđe Grmuša