Percepcija i ostale varalice

Naše reakcije na sve što se oko nas dešava toliko zavise od ugla na koji posmatramo stvari da je to prosto zastrašujuće. Ako se osetimo povređeni ili ugroženi na bilo koji način, branićemo se po svaku cenu, ne razmišljajući uopšte o posledicama. Napad (iz odbrane od, recimo, verbalne uvrede) može biti toliko žestok da u organizmu izaziva potpuno iste reakcije kao da nam je život fizički ugrožen. Naša odbrana je, po pravilu,kontranapad na „agresora“ kako bismo ga povredili koliko god je više moguće, ne bismo li napad zaustavili u što kraćem roku. Potpuno isto kao kada se borimo za goli opstanak.Adrenalin skače, kao i pritisak, pogled se sužava, fokus isključivo na agresora. Ne vredi brojati ni do deset ni do hiljadu i deset. U cilju nam je samo naneti što više štete i pobeći.

Ali posledice mogu biti pogubne. Tako se rasturaju prijateljstva, uništavaju porodice. Tako ove zloće što haraju svetom zakuvavaju ratove. A mi posle sedimo ljuti i samo ponavljamo kako nismo mogli drugačije, kako smo sigurno u pravu, kako je suprotna strana zaslužila da je isprašimo, i kako stopostotno ispravno gledamo na celokupan događaj. Tako mi, a tako i suprotni tabor.

Desi se to i meni. Izeš ga i ja sam ljudsko biće. Ponekad izgubim kontrolu, počnem da vređam u samoodbrani.  Ali onda brzo zastanem, što god je moguće pre, i upitam sebe da li reči meni upućene posmatram na ispravan način. Počela sam da analiziram svaku raspravu, svađu, napad svake vrste.Da li zaista shvatam to što je neko hteo da kaže upravo onako kako je taj hteo da kaže? Da li sam apsolutno sigurna da je taj neko zaista želeo da me povredi? Čak i ako je izrečeno nešto što ja smatram uvredljivim, možda taj neko ne smatram da mene to može povrediti.

Često ispadne da nije onako kako sam ja inicijalno zaključila. Nije tako strašno,nije tako uvredljivo, nije tako „opasno“ po mene,  nego su me zeznule moje emocije i moj ego. Ego se odmah vređa. Sve se doživljava kao napad istog momenta. „Ti ćeš meni...“, „Ko si ti?“, „Šta ti znaš kako je meni...“ su potpuno spontane, normalne reakcije. Nažalost. Često se pitam da li je pametno ono što svaki roditelj, ko zna koliko decenija već, uči svoje dete – nikog prvi ne smeš pipnuti, ali ako te neko dirne, udri! Generacije i generacije ovo smatraju normalnom reakcijom. I ja sam nekada. Čim nas neko pipine, mi udaramo gde najviše boli. Verbalno, fizički, kako god znamo i umemo. Treba o tome dobro razmisliti. Da li uvek moramo da se branimo? I kojom žestinom?

Mislim da je veoma, veoma bitno kroz život ići sa uverenjem da ima velike šanse da nismo uvek u pravu. Istina je, iako užasno bolna, da je upravo obrnuto. Retko kada smo u pravu. Svako sebe i druge posmatra na sebi svojstven način. Kroz prizmu svega što je do tog trenutka preživeo i iskusio. Niko ne može tačno da zna kako je onom drugom. Niko ne može nikog u potpunosti da razume. Razne kombinacije emocija i iskustva mogu biti toliko brojne da mi takvu cifru ne možemo ni da zamislimo.

Kao i sve ostalo u životu percepcija, emocije, naš ego, kao i naše reakcije i svaka vrsta našeg ponašanja je u našim rukama.  Nema tu izgovora. Ako nam se nešto loše dešava, znači da nešto ne valja u našoj glavici. Neka je žičica negde pogrešno prespojena. Nije problem u agresoru, problem je što se mi osetimo žrtvom. U takvim slučajevima preporučujem momentalno osamljivanje ( u granicama normale), opširnu analizu događaja koji vas je izbacio iz koloseka, dubinsko čišćenje stavova, verovanja, svake vrste negativnosti.  Zapamtite, ako boli, to znači da nešto ne štima u vama. Svi ti, na oko loši događaji, služe samo jednoj svrsi – pronalaženje greške u sistemu. Ako vas je neko očepio baš po žulju, ne ljutite se na njega. On ne zna da tu imate žulj. Nije ni bitno da on zna. Bitno je da vi znate.

Bar ja mislim da je tako. Ali...možda nisam u pravu. :)

Bojan Čupić