Ponos i dostojanstvo pre svega

Nema ničeg dostojanstvenog u tome kada moliš nekoga da ostane, kada na kolenima prosiš za mrvu nečije pažnje. Suzama pridobijena ljubav i nije ljubav, to je čisto sažaljenje u svom najgorem obliku. Ako neko želi da ode, a ti ga pusti. Ne zaustavljaj ga. Pusti ga da ide, jer ponos. Dostojanstvo pre svega.

Ne dozvoli nikome da tvoja osećanja budu povod ruglu, uvek drži do sebe, jer ako to ne uradiš ti, niko drugi neće. Jednom kad padneš u nečijim očima, pao si zauvek. I ne samo u njegovim, pašćeš i u svojima. Na šalteru „Izgubljeno – nađeno“ nema odeljak za poštovanje. Pokrpljeno i bačeno, ono je neupotrebljivo. Ko ga takvog nađe, pokupi ga i baci na đubrište. Zato uvek drži do sebe!

Znam ja da boli kada voljena osoba želi da ode. Kada shvatiš da na tvoju priču dolazi tačka. Ne tri, već jedna. Da zavesa pada i da nema više nastavka priče. Da nema dalje.

Kraj – jedna mala prosta reč od četiri slova, koja toliko uliva strah, da ti prosto razara nervi sistem. I sama pomisao na nju kida ti srce. Bol u duši je toliko jaka da gotovo postaje kao fizička. Sama pomisao da ćeš ostati sam nagoni te na poteze jednog očajnika, jer ti to i jesi. Očajnik koji traži milost. Ne, on ne traži, on moli, preklinje. I taj očajnik čuči u svima nama, tu je on samo što ga neki drže zatvorenog i zazidanog unutar sebe, ne dozvoljavajući mu da se razvija i preuzme celu njihovu ličnost.

Ne smeš sebi dozvoliti da klečiš pred nekim. Ne smeš mu dati svoju ličnost da radi sa njom šta god hoće, jer onda mu daješ moć nad sobom. Postaćeš još samo jedan otirač za noge, obična krpa koja završi u kanti za otpatke. Jer tako bez ponosa, ti postaješ još jedna igračka koja brzo dosadi. Tvoje lice gubi obrise i ti postaješ jedna sasvim bezlična masa. Nestaneš.

Zato, trgni se. Trgni se i počini ubistvo. Stavi ruke na vrat tog očajnika i polako ih steži. Ubij ga pre nego što te baci na dno, sa svim tvojim ostacima dostojanstva. Ubij tog nesrećnika u sebi koji je bio spreman da legne na pod i dozvoli da ga zgaze kao pikavac od cigarete. Skupi te poslednje atome snage i odupri se sebi. Ne dozvoli suzama da te slome i ako te slome neka to bude daleko od pogleda drugih. Tvoj pad niko ne sme da vidi, zato sakrij se negde dok ližeš i vidaš svoje rane kao pas. Pusti vreme da odradi svoje... A onda, jednog dana kad sve prođe seti se mene i mojih reči:

Najpre ponos i dostojanstvo, pa sve ostalo. Najpre ti, pa onda drugi.

Marina Sabo