Pričati o svemu ili ni o čemu?

Imam poznanicu koja ima poznanicu od čije je najbolje drugarice najbolja drugarica spisateljica. Makar ona tako tvrdi, a i još neki ljudi pored nje. Nismo se srele puno puta, ali svaki put kad bismo zajedno sedele u nekom većem društvu, isticala se čudnovatom garderobom koju je nosila više kao dokaznego kao tkaninu kojom prekriva telo, čudnim umršenim punđama i krupnim očima koje su varale svet, al najviše muški. Ona je uvek volela da priča o „zamršenim“ pitanjima i uvek je to činila povišenim tonom, tako da je delovala, makar meni, kao da napada ostatak družine koja se mentalno razgibavala uz previše piva. Spisateljica nikada nije pila pivo, uvek je nalazila elegantne vinske čaše koje je nežno prevrtala između prstiju dok je uživala u raznovrsnim ukusima smederevke iz tetrapaka. Mi svi ostali smo dohvatali limenke i plastične čaše ili bilo šta što nam se nađe pod rukom da bismo se što pre opili, ne birajući, dok god je u igri bilo dovoljno alkohola.

Spisateljica je vatreno podržavala levicu ili kako bi ona to rekla svima u okolini „Ime, prezime, levičarka“, nebitno da li se predstavljala zalutalim studentkinjama koje samo žele da se dobro napiju i smuvaju sa nekim ili pripitim dečaci koji su gledali kako da joj još više zamrse zamršenu punđu. Ona nikada nije pričala banalnosti, osim kad bi preterala sa smederevkom, pa bi glasovite govorancije zamenila neartikulisanim zvucima imitirajući bubanj ili bas gitaru nekog pank-metal-novog-kul benda.

Iako je prevashodno želela da bude shvaćena kao intelektualac, ili kako bi ona oštro ispravljala neupućene laike „intelektualku“, nije joj smetalo da bude u centru pažnje i kao „žena“ ili vreli san pohotnih muških ili ženskih fantazija. Često bi crvenom bojom vina zamenjivala karmin na usnama, pa bi ozarena ustajala i besomučno igrala uvijajući se oko muških ruku i stomaka dok ne dočeka Sunce. U paketu sa levičarskom pozicijom išla su naravno i feministička opredeljenja, ali nije bila jedna od onih žena koja ne brije noge, jer je smatrala da to čine samo „lažne feministkinje koje uistinu ne razumeju ništa od feminističkih teorija i nisu pročitale baš previše feminističkog štiva“.

Meni je uvek bilo neprijatno u njenom društvu. Nisam mogla sa sigurnošću da procenim gde prestaje istinska strast za znanjem, a počinje modna fešta ili performansi koje je često izvodila na našim studenskim okupljanjima. Nije ni da ja ne volim performanse ili javne nastupe, ali mi se nije činilo da je ona te predstave izvodila da bi ubedila druge u neki od stavova koje je zastupala, već zarad ličnog promovisanja i pozicioniranja u društvu. Često je sve započinjala vatreno, da bi do kraja besede zaboravila gde je i zbog čega počela, obično završavajući u erotskim igrarijama sa nekim od muškaraca koji je „naseo“ na njene čari,  pre svega kao žene.

Nije ni da me je skroz ostavila ravnodušnom. Posle svakog njenog nastupa zapitala bih se zašto pričamo i još više, zašto pišemo. Koliko nas to čini sebično, da bismo se predstavljali bitnijima nego što zaista jesmo, a koliko jer zaista verujemo ili razumemo ono o čemu pričamo. Da li dvadesetogodišnja devojka zaista u potpunosti razume „levicu“ i koliko su ta opredeljenja iskrena? Kako razmišljaju strastveni pripadnici jedne ideologije, ako takvi još uvek postoje, u društvu u kojem se za takve obično izdaju vešti glumci rad različitih (ličnih) interesa? Koliko je vredan stav onoga koji piše zarad sopstvene promocije, makar to bio neko ko ima dovoljno „dasaka“ u glavi da sklopi koliko toliko razumljivu ili smislenu celinu? Zarad čega ljudi danas pišu?

Ili su „nesvrstani“ samo kukavice kojie se kriju iza parole „nijedna ideološka ili politička pozicija nije sasvim dovoljna“ da se opredelimo i javno izađemo sa stavom „Ja sam apsolutista i sve što govorim i mislim i pišem je apsolutno najispravnije moguće, jer sam previše pametan da bih upao u zamku bilo kakve prevare, još manje zablude.“ Možda se nesvrstane kukavice svrstavaju na silu po bilo koju cenu i koliko je takvih zaista?

Ukoliko ste obrazovani, skloni književnosti ili politikologiji ili filozofiji danas ćete često biti levičar, ako ste kul. I nije zaista bitno da li ste sve pročitali, videli, saznali i shvatili, bitno je da vi znate da jeste. Onda ćete često javno govoriti o svojim ideološkim i političkim stavovima, vikati da bi vas i nezainteresovani čuli i šarmantno se gađati raznim terminima za visokoučene sa ostatkom ekipe za stolom. I pićete bilo šta, dok god to pijete iz elegantne staklene čaše. 

Marija Muždalo