Ritam promena

Brzo se menja... Brzo se sve menja... Pre samo petnaestak godina sve je bilo drugačije... Pre sto godina mogao si zateći istu njivu, istu voćku istu ogradu koju je neki tvoj podigao pre trista. Pamtilo se i nastavljalo. Bilo je sporije, bilo je laganije, a sve se stizalo. Slagaću ako ne priznam da mi je ta sporost draža. Čini se da je u toj sporosti bilo više sadržaja, a i sećanja su trajala duže, jača su bila osećanja, a ljudi su po nekoj iskrenoj potrebi bili upućeni jedni na druge. Dogovor i reč su se poštovali, obraz se čuvao, nada se nije nikada gasila, manje se lagalo i varalo, manje se kasnilo, više se volelo, nije se preživljavalo – živelo se! Snaga unutrašnje radosti pri iščekivanju onoga što dolazi bila je velika kao nebo! Nekada su se sve stvari merile nebom i deca su govorila:

- Volim te do neba!

Danas su merne jedinice drugačije... To su: kredit na telefonu, brzina protoka informacija, nova otkrića, a da pri tom još nismo uspeli da razumemo niti shvatimo prethodna, što komplikovanije i novije, što skuplje i prestižnije.

I ovi klinci što danas rastu i što mi se upliću u noge svakodnevno na igralištu nemaju drugog izbora nego da tu brzinu prihvate i otkrića progutaju kao hranu koju nije potrebno žvakati, ni variti. Kao vazduh! Njihove male glave nemaju tu privilegiju da trče na vetru i valjaju se po travi. Priroda više nije čista, a i nema se vremena za to. Njihov um je primoran da saznaje i trpa hiljade informacija, konfiguracija, čipova i jezika, oni moraju biti programirani kao mašine, najsavremenije mašine koje se stalno unapređuju da bi mogle da opstanu, da ne završe u starom gvožđu. Čovek istina može da umre za razliku od mašine, to mu je mana, ali i mašina može da se pregerje, pregori... Njihov svet je surovi, brutalni svet virtuelne stvarnosti...ljubavi su virtuelne i prijatelji i razum i humanost su virtuelni i ne naziru se granice tom bezumlju! Svako osećanje postalo je suvišno jer je suprotno zahtevima novog doba. Kako da neko ko je osećajan bude neiskren i kako da ciljem opravda sredstva gazeći preko mrtvih do ostvarenja svojih konstantno rastućih ambicija? Ambicija! To je danas jedna od omiljenih imenica iako zajednička napisana sebičnim, vlastitim, velikim slovom! A kada ste poslednji put pogledali u nebo, kada ste koračali gledajući oblake? Ne pamtite? Pa da, stalno se gleda u patos da vas neko ne  saplete...

Sada kad naprave velelepne i sjajne kule i nebodere nemojte misliti da ćete dotaći nebo ako potrčite da obezbedite stan na poslednjem spratu (ako baš morate, pazite na ugovor, nekada je reč mnogo više vredele nego li hiljade današnjih aneksa, ugovora i pečata). Nebo je mnogo šire i zagonetnije, lepše i veće od svega što modernizacija može da donese. I ne zaboravite: igrati se Boga nije ni približno toliko opasno kao poverovati da  Boga postaješ!

Ana Radojčić