Slim fit moda

Koliko je današnja transgender moda za mene jedan unikatan i fascinantan fenomen u slim fit maniru i usiljenom hipsterizmu sa meteroseksualcima koji nose bradu i lakiraju nokte, a sve to zarad nekakve težnje za muževnom ozbiljnošću.

Danas sam proveo (bolje rečeno protraćio) četiri sata lutajući po raznim prodavnicama odeće i nisam naišao ni na šta što bi za mene bilo iole prihvatljivo. I dalje se sećam odevnih predmeta koje sam kupovao u Beču pre desetaka godina i koji su imali jednu normalnu, jednostavnu i pre svega muževnu eleganciju još nefeminiziranog vremena... Pošto je priroda mog humora kontrast, nešto što uglavnom ljudi meni bliži mogu da razumeju, a ostale sablažnjava, prva stvar koja mi je pala na pamet jeste da počnem da oblačim helanke, i da se vratim u odevni stil francuske buržoaske revolucije, a i perika bi uz to dobro došla u maniru Markiza De Sada pod maskom liberalne dekadencije, za koju danas smatramo da je sinonim slobode. Kada malo bolje razmislim, imam utisak da se nalazim u vremenu koje je apsolutno lišeno duha, da je neka vrsta razvodnjenog i bezličnog, gotovo haotičnog sastava čija je suština prazna i zasniva se, pre svega, na principima (anti)kulture.

Posmatram ljude oko sebe i ne mogu da se oduprem utisku da je apsolut svega totalna površnost: kozmetika i amorfnost lišeni svakog duha i vrednosti. Dendiji ranijih vremena bili su kicoši koji su akcenat stavljali na odeću, ali su, takođe, bili i intelektualci u čijoj se domišljatosti i pameti moglo naći dosta uživanja i različitih vrsta humora, te dosetki punih duha. I to je upravo bila njihova suština koja je pravdala sve te neobičnosti i rušenja pravila kojim su se ponosili.

Nažalost, danas se susrećemo češće sa ljudima prijatne spoljašnjosti, a vrlo siromašne unutrašnjosti, pretežno egoističkih i predatorskih instinkta (koji se mogu prepoznati kod oba pola samo na različite načine), koji prate manjak bilo kakve filozofske, duhovne, umetničke, akademske, moralne, ili pak prirodne i čoveku svojstvene estetske i ultimativno ljudske vertikale koja se zamenjuje kolektivnim konzumerizmom i konformizmom u kome na kraju sam pojedinac bude konzumiran kako od društva tako i od samoga sebe. Čovek koji se degradira sa piedastala svoje ljudskosti na biološku formu; subjekat koji sebe i druge stavlja u pozicije objekta i objektivizacije, čiji je glavni cilj opstanak i hedonizam i težnja ka prijatnoj i uglađenoj spoljašnjosti kao maski jednog suštog egzistencijalnog vakuuma i bega od nezadovoljstva koja se anesteziraju na nama, već poznate načine u ovoj endorfinskoj instant kulturi. Za jednog naučnika, ili pak socijalnog psihologa, zaista će biti interesantno posmatrati metastaze svih naših vrednosnih sistema, ali za čoveka koji pored razvijenog uma još ima srce vremena ovog kulturnog i moralnog nihilizma neizbežno će nositi sa sobom više žuči nego radosti. Zaista je čudno na šta čoveka sve može da asocira jedna kupovina pantalona...

Relja Rašović