Sve je izgubilo vrednost

Sećam se dana i trenutka kad je sve izgubilo svoj smisao, vrednost i važnost. Banke, berze, plemeniti metali, nafta i novac, izgubili su vrednost i postali nevažeći. Sve poznate ličnosti izgubile su slavu i glamur, a svi klubovi, diskoteke, koncerti, stadioni i hale utihnuli su, kao i kasetofoni, zvučnici, muzičke linije i televizori. Sve vesti koje su se emitovale, reporteri, novinari, novine i časopisi prestali su sa radom, sve fabrike i industrije prestale su sa proizvodnjom.

Sve se ukočilo i zamrzlo. Sukobi, ratovi i kriminal su se okončali i sve životinje su umuknule, planete su prestale da se obrću oko Sunca, a Sunce je izgubilo sjaj. Žubor reka i talasi na okeanima – prestali su, ribe i morski svet se umirio, ili nije postojao.

Svako vozilo pored koga sam malopre prošao, čitav saobraćaj – zaustavili su se i nije se čuo ni jedan motor ili sirena. Crkve, katedrale i hramovi prestali su da zvone. U tom trenutku nisu postojali ni pakao, ni raj, nije postojala prošlost, ni budućnost niti bol, tuga, patnja i umor.

Svi ljudi koji su užurbano, namrgođeno hodili, čiji pogledi su me malopre pratili – nestali su, ili su bili nevidljivi. Cvrkut ptica, koji sam slušao ispod hladovine drveta, nestao je, fontana na kojoj sam odmarao oči je presušila, topli povetarac koji me je oživljavao, po skoro tropskom vremenu, iščeznuo je. Lišće na drvetu se ukočilo i pas koji je mahao repom i trčao oko klupe gde sam sedeo – nestao je. Ništa nije postojalo sem „sada“ i „ovde“.

Svi ljudi su bili nevidljivi sem jedne devojke. Sve zvezde prestale su da sijaju, osim one dve u njenim očima. Svi talasi su nestali, osim onih u njenoj kosi. Svaki zvuk je nestao, osim njenog divnog glasa.

Sve je izgubilo vrednost i izgledalo je tako nevažno i sitno pored njenog zagrljaja. 

Stefan Stanojević