U tvojim rukama, čoveče

Pričam ti o pucanju po šavovima. Kada i kako je počelo, ko je počeo. Ništa ne znam, ali je krenulo da puca. Možda sam se sama rašila, biće da je tako, jer drugi ne zna gde ti je šav, pa ni ona što me rodila ne zna, ma nekad ne znam ni sama. Ali 'ajde da kažem da sam okoreli mazohista i neka bude neosnovana teorija da sam ipak samu sebe rašila, i mnogo je bolelo, samo se toga sećam, jer najviše pamtimo jake draži i to više one neprijatne. Nažalost takva nam je priroda. Rašila sam se da bih disala, da bih mogla da rastem. Rekoh već jednom da ne trpim zatvoren i ograničen prostor, ne volim, čoveče, ni ograničenog tebe, a kamoli da trpim sebe ograničenu. Imamo na ovom svetu četiri strane, e tvrdoglavo, znajući da mi je i to malo, tražim i petu, ma i šestu ću tražiti. Sebe sam napunila sobom i tobom, čoveče, i previše. Sve ja u ovoj unutrašnjosti preživim, a ti si sebičan i boli te ona stvar mogu li još. Znaš šta...mogu, još mnogo, ma koliko hoćeš, u inat mogu, eto! Pazi, kada tako rašijem sebe, osetim olakšanje, pobegnem da bih malo slobodnije disala. A nisam bila u tvojim rukama, ko zna zašto. Možda bih ti kao sapun iskliznula pa ko zna gde bih odletela. Gore, pa da me zgrabi neka ptica i ponese i ostavi u visine, u neko gnezdo. Ko zna ptičju ćud, ako bi mogla, možda bi me i progutala i kraj. Eh, nemoguće! Takav kraj neću doživeti, znam to. Ili bih pala negde na pločice nekog kupatila pa bi se neko okliznuo o mene, ili me iskoristio da sebe opere, da sam, na primer, sapun. Hvala Bogu, ipak znam da nisam stvorena da budem običan sapun kada izađem iz sebe. Tako kada se rašijem i izađem nemam veličinu, nemam strane, ne znam kolika sam, mala ili velika, samo znam da dišem, da se smejem, nemam ni korake ni kolena ni krila, ali imam kosu, dugu, crnu i u nju su se uplele ruke pa me vuku nazad, taman kada se nadišem, taman bacim još jedan kamen koji mi je Sizif poturio da ne bi gurao, kaže mi da se umorio, osetim se kao Atlas; i što ja tuđi teret da nosim sto mu gromova!? Taman kada osetim da sam bacila još jedan, tuđi teret, eto ih ruke. Tvoje, čoveče, ne znam jesu li tvoje, ako nisu, čije su? Ko me to vraća tamo gde mi je tesno? Što moram u ograničenom zauvek, toliko da se nažuljam da se rane u meni otvore i svaka vrišti svojim ustima, što? Šizofreno rascepana na dve, da znam, za sada dve, razmišljam koja je bolja, kojoj da se priklonim, ali, loša mi je sreća, obe su mi dobre. Rađam se kada bežim iz ruku, vraćam se rukama oteta od sebe. Ako moraju baš te ruke, neka budu tvoje, možda sam samo navikla... Više ne znam ni sama. 

Mileva V. Jokanović