Zašto su nam deca sama?

U današnjem svetu, u kojem se samo „leti“ za parama, misli o materijalnom, u kojem se stalno negde žuri i juri, u kojem se ne miruje, u kojem se izuzetno stresira, u kojem...ma mrzi me više nabrajati, porodice se raspadaju, a u boljem slučaju, deca uopšte ne viđaju svoje, naizgled prisutne, roditelje. Dakle, deci se hoće zamazati oči da oni ustvari imaju roditelje koje zapravo nemaju. Ona tako od malih nogu bivaju manje više prepuštena sebi, a gde nas to vodi, vidimo po sve nekulturnijim, nevaspitanijim i brutalnijim generacijama koje dolaze.

Kriviti roditelje u ovom slučaju bilo bi glupo, jer od nečega se mora živeti, nekako se mora zaraditi, nečim se ta deca moraju prehraniti, ali zaboga, zar ne možete odvojiti barem jedan slobodan minut za svoju decu, kada već možete 24h dnevno trčkarati za lovom!? Deca koja se rode malo više srećna, imaju baku i/ili dedu koji ih odgajaju, pa onda mnoga od njih smatraju svoje bake i deke roditeljima, te takva zabuna takođe dovodi do određenog psihičkog „konflikta“ u njihovom kasnijem rasuđivanju. Neki mališani se, pak, predaju raznim vaspitačima, odgajateljima, pedagoškim ustanovama, što deca razumevaju i osećaju kao posebnu vrstu nedostatkapravog roditelja, kućne atmosfere i toplog porodičnog doma.

Treća „vrsta“ napuštenih malih bića jesu ona koja nakon škole odlaze sama kući, pa zatim vreme provode ili pred kompjuterom ili na ulici s grupicama jednako napuštenih vršnjaka. Mislim da se ne treba posebno napominjati šta se sve dešava na ulici i kakve opasnosti po dečiji život i njihovu kasniju budućnost donosi ulično odgajanje, jer, znate, malo je danas prave, zdrave i normalne dečije igre. Obično se to sve svodi na brutalne igre koje se na ulicu prenose iz raznih crtanih filmova i video igrica s razarajućim sadržajima po mali dečiji moždani aparat. Međutim, pošto tu nema roditelja koji bi kontrolisali decu ili barem imali u vidu šta ona rade i čime se bave, za posledicu imamo detinjstva kakva imamo. Za još dalju posledicu, ili bolje reći, poledicu dobijamo i proizvodimo sigurne buduće delinkvente, potencijalne kriminalce, narkomane, ubice, pa čak i vlastitih roditelja. Neodgajanjem dece, roditelji tako sami sebi stvaraju potencijalne neprijatelje. Jer deca pamte...

Kada bi nam se vratio onaj lepi tradicionalni sistem življenja, sve bi bilo kako treba. Znalo bi se gde je mesto mami, gde je mesto tati, a gde detetu. Mama bi bila kod kuće s detetom, brinula se za domaćinstvo, pomagala i pregledala domaće zadatke, brinula se za „zgrejavanje“ srca malenom biću i trudila se da svojim ponašanjem i ljubavlju prema njemu pokaže kakav sutra treba biti čovek. Otac bi radio, zarađivao za svoju porodicu, imao normalno radno vreme, te tako bio kući već negde oko 16h, a nakon odmora sa suprugom aktivno učestvovao u podizanju i odgajanju deteta. Dete bi nakon što ga mama sačeka ispred škole i doprati kući, posle kratkog odmora radilo školske zadatke, pripremalo se za sutrašnji dan u školi, a uveče pre mraka izlazilo napolje da se druži s vršnjacima, negde u vidokrugu gde bi ga roditelji mogli „pratiti pogledom“. I onda tu nema greške. Nema omaške. Od takve dece sutra će zasigurno postati školovani, kulturni, lepo odgojeni, primerni, vredni, samosvesni i, što je bitnije od svega, dobri ljudi, s malo više razvijenijim osećajem za duhovno, negoli materijalno. Takva deca će i roditelje voleti, čuvati i paziti u starosti, jer će ih pamtiti po dobrom, a ne po tome da im ni lika nisu videli dok su odrastali. Konačno, celokupno društvo će na taj način i s takvim pojedincima biti srećnije, zadovoljnije i zdravije. Razmišljajmo o tome. 

Slađana Golijanin