Želje, čestitke, pozdravi, EPP, i mali oglasi

Pazite šta želite, može vam se opasno obiti o glavu.

Ljudi već neko vreme baš i ne znaju šta žele. Vide i sami da bogati pate isto kao i siromašni, a opet izgaraju da imaju više novca, misle da ako samo malo više zarade biće im lakše, biće opušteniji, neće biti tako nervozni i napeti. Vide da se slavni drogiraju, ubijaju, razvode, iako su lepi, moćni, savršeni, bar na oko; a opet, i sami bi voleli da su poznate filmske zvezde, muzičari, pisci. Vide da nijedan političar nije ostao čovek tokom svoje borbe do stolice, pa opet, svako bi rado bio predsednik države. Sve to ljudi jasno vide, ali im ne pomaže u traganju za onim što bi ih učinilo srećnim, onim što bi im donelo spokoj duši, i konačno malo mira.

Nije problem u želji. Želje su prirodno stanje ljudske svesti. Ne postoji želja koja u osnovi ne sadrži nameru da se postigne osećaj zadovoljstva, radosti, dostignuća. Nema osobe koja u duši ne izgara da bude srećna, da ima spokojan, lagodan život, da uživa u izobilju, bude poštovana, voljena, bitna. To je prirodno. Od toga ne možemo, a verovatno ne bi ni trebalo da bežimo. Problem je u tome što ljudi ne znaju kako to da postignu. To jest, pogrešno su naučeni da veruju da će sve biti u redu ako imaju puno novca, ako nose garderobu po poslednjoj modi, isključivo markiranu (ovo je posebno izraženo u siromašnijim zemljama), ako izgledaju kao svetski top modeli, imaju status u društvu, savršenog partnera, a može i po koji besan auto, jahta, putovanja…

Samo oni koji sve to nekako uspeju da iskuse, ili oni retki, mnogo pametniji, koji uče na tuđim greškama i iskustvima, shvate da koliko god imali, nikada neće osetiti istinsku radost i smirenje. Hiljadama godina, ljudi se vrte u krug. Ista priča iz veka u vek. Ratovi, ubistva, afere, revolucije, čuda čitava, jer se neko grdno prevario da će dobijanjem moći, bogatstva, svega što mu se ćefne, konačno biti poštovan, voljen, ispunjen, veseo. A zašto se priča ponavlja? Zato što jedni uče od drugih. Zato što stvari posmatramo površno. Zato što nećemo da mislimo svojom glavom i poslušamo svoje srce i dušu. Radije gledamo u svet oko sebe i radimo isto što i svi ostali, jer Bože moj, to svi rade, valjda tako treba.

Šta bi bilo da živite na pustom ostrvu, da nemate komšije, prijatelje, rodbinu, nekoga pred kime biste se mogli praviti važni? Da li biste onda marili za kilažu, vitkost vašeg tela? Da li bi vam bilo bitno kakav auto vozite s jedne plaže na drugu? Je l’ biste onda morali imati najnoviji model mobilnog telefona? Da li bi tada vredelo raditi u klimatizovanoj kancelariji posao koji vam na nos izlazi, da biste kupili najnoviju Luj Viton tašnu? Ili biste radije, kad već nema ko da vas vidi, spokojno uživali na plaži?

Ljudskoj duši je dovoljno da njeno telo nije gladno, da nije ugroženo, bolesno, da je zaštićeno od vremenskih nepogoda. Ljudski ego je već druga priča. Stvari koje želi vaša duša, ako ostvarite, učiniće vas srećnim, ispunjenim, spokojnim, čak i ako vam se komšije ili rodbina smeju. Stvari koje vas ego vuče da ostvarite učiniće vas duboko nesrećnim, a dok pokušavate da ih ostvarite, ili zaradite, izgubićete zdravlje, možda i živce, pa čak možda i život.

Zato dobro razmislite, kada se u vama rodi nova želja, ili ako vas pritiska neka uporna stara, šta ćete postići njenim ispunjenjem? Da li je to za čim čeznete nešto što vam zaista treba, nešto što vam je neophodno, ili nešto čime ćete ljude oko sebe učiniti ljubomornim? Da li želite da živite uspešno, ili je dovoljno da ljudi oko vas samo misle da vi uspešno živite? Da li želite da ostavite utisak istinski srećne osobe, ili želite da budete istinski srećni? Razlika je ogromna,a krajnji rezultat je sasvim suprotan.

Bojan Čupić