Život je lep, a mi smo krivi!?

...Kao što je uvek i sve za sve, "nešto drugo"... Naše reči prodiru kroz tuđu svest, tuđe doživljaje, pojmovne barijere, empirije, pa nikada ne možemo znati da li nas je i kako neko razumeo ili shvatio...zato se zadržavamo na nečemu zajedničkom, kao stožeru mogućnosti bilo kakve komunikacije...

 U sociološkom smislu, rulja se kreira prema ciljevima i potrebama vođe čopora, (nacija, država, svejedno...), jer da nije tako, problem separatizacije bi odavno bio rešen, obesmišljen, prevaziđen, ili ne bi ni nastao, a potreba za "gomilom", koja i dan danas postoji, navodi na zakjučak da je rulja nešto biološko-fiziološke vrste pojave među nama...Čovek se nekada separatizovao prema afinitetima i potrebama. I tako su se male grupe, čopori, zajednice, širile i pretvarale u države, a države, kao moćne mašine, kasnije zaboravljale na svoju dečicu, meljući ih i trošeći nemilice i u bilo koje svrhe "države" za čije upravljanje je nastao unutarnji, plemenski rat za vođu, a onda i onaj zarad interesa vođe čopora, kasnije tzv. rulje, u cilju uništavanja neke druge, identične formacije sastavljene od iste vrste i potreba... Poenta; što čovek manje vredi, to više ima potrebu za pripadnošću nečemu, za grupisanjem, separatizacijom ili "Ruljom"…

...Da, ali kome nego nekakvom “svom narodu”? A da bi tvoje ime bilo od značaja, moraš delati u ime naroda... A kojeg naroda, pošto ovaj "naš" više ne voli da čita i misli. Više voli da gleda i čeka, i ne znam da li bi mu više išta bilo značajno osim pogleda na svoju svijetlu budućnost, a za to, čini se, ne bi bilo dovoljno ni da se samosagledava u sopstvenom plamenu, koji već odavno svetli u očima onih koji su "spalili" Jugoslaviju i potpalili Srbiju koju nacionalizmom Srbi sami sagorevaju do temelja, ne znajući više ni sa kim a ni protiv koga... A tebi svaka čast, draga sister., brate, čitaoče i jbn neznani uživaoče ponuđenog življenja… U FULL-U… Nisam mislio da ćete biti toliko daleki i strani…ali ok, uživajte u svojim ubeđenjima i htenju vaskolikom…

Dete se profura do suštine, a da nije ni svesno toga i to je savršeno. Kako odrasta, sve više se gubi iz nje, pokušavajući da je nađe na pogrešan način, što je paradoksalno. I kada "zrelo biće" zaključi da je živelo suštinu, uglavnom bude kasno za "status quo"... Poenta je "sačuvati dete u sebi", a ne, "ostariti" pre vremena...To najbolje znaju oni koji su sačuvali nagon za stvaranjem bilo čega nepostojećeg, ili življenja u datom trenutku...Ostalo bi uglavnom bila, kao što i biva, negacija života sa suštinom... 

Skromnost je katkad lepa, katkad bespotrebna, profana osobina koja u očima drugih umiruje zavist, ako joj prethodi kakva vrednost, ili podstiče simpatije kroz kurtoaziju, ako nema razloga za ponos koji je uglavnom neoprostiv u očima drugih ako je njegov uzrok kakva nadarenost, no meni je najlepši sklop, neskromnost zbog svesti o vrednosti svog stvaranja, razmišljanja i delovanja, van zavisti i bilo kakve takmičarske tendencije...

…Kada zaključiš da tvoje nije ništa osim površine tla pod tvojim stopalima i onoga što nosiš u sebi, zamisliš se.u vezi želje, htenja, činjenja, delovanja, rada, preispitivanja itd…kao i svega čemu je pomenuto namenjeno; svrhe i rezultata činjenja, nečinjenja ili trpljenja…

...Ako stvoriš novu “decu”, pazi ih od svega onoga što može da ih oblikuje onako kako ne želiš, ili preoblikuje u ono što neko drugi želi...ili ih nemoj ni rađati ako za to nemaš mogućnosti, pameti, vremena, truda, posvećenosti i ljubavi...A što se ostale dece tiče: Šta im bog tj. kapitalizam, da...ja sam, nisam moćan da uništim ekonomski fašizam, pa ni nas stotine, hiljade, stotine hiljada, no učestvovanje u tome mi nije samo zadovoljstvo i strast, nego i usud (moglo bi se reći). A taj fašizam ima svoje institucije, a te institucije dopiru do najsitnijih sfera ljudskog razvitka... Tu je i muzika koja više nije muzika, knjige koje su ukoričeni toalet papiri raznih kretena i kučki, pisci kojima kao da je tek izvršena lobotomija ili "elektroterapija", intelektualci koji ni sami sebe ne razumeju, ljudi na funkcijama koji su neprikosnoveni primer odbeglih ludaka lečenih uslovnim refleksom...

…I pomeni mi, brate moj, bilo koju vrstu ovih današnjih pošasti, da bih se grozničavo nasmejao i ispovraćao…

…Hm…volim jednu ženu, a ona je Istina! Volim je, a gle, ona nije, zaboga, ni istina, ni pravda… Svi na svojoj prošlosti uviđamo samo greške činjenja mogućeg i neučinjenog! Nezadovoljni smo, van svoje prirode i mašte koja nikada ne korespondenira sa našim htenjem koje je van naše fikcije, jbn. fundamenta naše volje koju ne možemo opisati, opravdati, objasniti… Jednostavno, hoćemo još, još i još…

Mi sebe ne možemo opisati niti pojmiti, jer prvo hoćemo pre nego bilo šta shvatimo… No, za to nam trebaju “rogovi”…

Igor Rajović