Foto: 
Wonderlane

Fest 45

Festu se bliži pola veka, sad mu je 45, što će reći da je nešto stariji od mene. Prvo da vidimo ono što se obično ističe, a o čemu nećemo govoriti. Nisam preterani ljubitelj gužve koju stvaraju zvezde i zvezdice, neka izvine čak i Monika Beluči. Od Festovih otvaranja, do sada sam bio samo na onom kad je bio film „Koriolan“, inače sniman u Beogradu (što je baš leglo). Takođe, izvesna pažnja posvećena je činjenici da je pobedio film „Ne gledaj mi u tanjir“ (pijat – tako se govori i u Boki Kotorskoj), naših dragih susjeda. Taj film nisam gledao, a neke geopolitičke implikacije i mogućnost da je to tako “namerno“ ne bih komentarisao.

Ali šta je Fest uopšte za mene? To je mogućnost da vidim filmove koji o nečemu govore ili je prosto uživanje gledati ih, a koje inače ne bih video. Zbog toga ne gledam američke filmove, koji će ionako biti u bioskopima (ali ja inače mnogo ne idem u bioskop) ili na televiziji. Hrvatske i srpske filmove ne gledam iz istog razloga. Posebno domaće, jer inače mi nije baš jasno što neko ide u bioskop da gleda nešto što će na RTS-u imati i kao film i kao seriju. Osim ako nije baš epohalno, a skoro nije napravljen naš film da je epohalan. Dakle, cilj je videti nešto stvarno različito, čega inače nema baš mnogo, a onda dati i preporuku da se potraži na netu (sad nećemo da promovišemo pirateriju) ili kad bude na javnom servisu neka retrospektiva Festa…

Stoga, imam dva kriterijuma. Jedno je sinopsis, pročitam “o čemu se radi“, pa izaberem. Tu postoji mogućnost zajeba. Drugo je prema autorima, a mene zanimaju Kaurismaki, Ferhoven, Venders, Trir… Filmove koje ću gledati biram na sajtu, a ove godine sajt nije baš dobro radio. Stoga sam, recimo, propustio film „Viking“, o knezu Rusije, Vladimiru. No, ovaj film će biti još u našim bioskopima. Uostalom, to nije film o njegovom ocu Svjatoslavu koji je tukao Hazare, Romeje i Bugare, samo o čoveku koji je Ruse naterao na hrišćanstvo.

Što se tiče navedenih autora, osim Trira, svi su se pojavili na Festu, pa pređimo na njihove filmove. Ferhoven („Ona“) je dosledan sebi u provokativnosti. Prišao je na nestandardan način temi silovanja. Film uopšte nije težak za gledanje (zanimljivo!), u velikoj meri zahvaljujući glumi izvanredne Izabel Iper. Kaurismaki („Druga strana nade“) se ponovo bavi migrantima. Ako bismo od teme silovanja očekivali mučninu, od ove bismo političku korektnost (i takođe mučninu), ali toga kod Kaurismakija, naravno, nema. Treba doživeti humor i iščašene dijaloge njegovih filmova! Najzad, Venders je stvorio film (po komadu Handkea) u kojem se pojavljuje samo četvoro ljudi. Dvoje koji pričaju o ljubavi, seksu, doživljaju leta; pisac koji njih zamišlja i Nik Kejv da nešto otpeva uz klavir. Tako nešto prolazi samo na francuskom jeziku, a film je „Divni dani u Aranhuezu“.

Od ostalih filmova izdvojio bih dokumentarac „S kao Stenli“ – dirljivu priču vozača, takođe i desne ruke Stenlija Kjubrika. Dobar je i dokumentarac „Jota de Saura“, o španskom plesu hoti kao načinu života (zvuči kao fraza, pa šta!). Veoma su zanimljiva i dva danska filma (zapravo koprodukcije, ali na danskom): „Minsko polje“ je potresna priča o nemačkim zarobljenicima (praktično deci) koja čiste mine na danskoj obali maja 1945; „Poruka u boci“ je priča o, na prvi pogled, verskom fanatiku, a zapravo žrtvi verskog ispiranja mozga koji se sveti tako što pripadnicima sekti otima decu i ucenjuje ih, ne bi li im uništio veru. Film „Crni vetar“ (Reseba) je o stradanju Jazida i borbi Kurda. Kako je to iz prve ruke, autentično je, što će reći nije holivudsko …

Postoje i antipreporuke. „Nocturama“ ima zanimljivu mada malo nerealnu temu ne-islamskog terorizma mladih. Dešava se svašta, no haotična akcija na početku, sa velikim brojem likova, dovešće samo do padanja glave. „Crvena kornjača“ je animirani film koji isto ima zanimljivu ideju (kornjača se pretvara u ženu) ali je autor rešio da pravi film bez reči. To može biti ili remek-delo (npr. „Rat za vatru“ iz 1981. godine) ili ono što smo ovim filmom dobili – simpatično uspavljujuće delo.

 

Komentari

Komentari