Beznađe

-----------------------

Beznađe, očaj...koje još reči mogu, a ima ih previše, opisati stanje nemoći. I tada, pohrlimo sebi u tami sobe, u skrivanju, u bekstvima ili poželimo sličnog. Da upućujemo iznova reči, da opisujemo stanje bedačenja koje traje i kome se ne vidi kraj.

Postoje samo iznijansirane, bezbroj puta ponovljene priče, samo vreme, događaji promene se nesvesno. Ili isti su, ali pređemo preko toga i nastavimo da prosipamo prazne, ravne reči. Pravimo se da prvi put slušamo priču, otimamo vreme sagovornika, svoj očaj zamračimo više, da njemu se učini da postoji i gore...

Znam da nikoga nisam želeo u svojoj blizini, skoro hermetički zatvorio sam mrak i postavio prepreke svetlosti. Ne treba mi da me mami, da mi uliva nesigurnost, da me draži izaziva. Čak i ne znam kakav je dan iza blindiranog prozora, možda je sivo i kišovito i zašto bih da znam. Sve to vidim u kruženju tame i sopstvenih misli. Spavaću... To je najlakši korak, bekstvo od stvarnosti, zamena doba dana, to je...

Treba mi razgovor, ma kakav, da ljudsko biće, prijatelj priča, bilo šta. I dobar je telefonski aparat, čuješ glas, po boji glasa, znaš stanje a ne vidiš lice. A lice, možda baš ne želi da pogledi režu nemoć, da ostavljaju tragove, jednom rečju skrivaju nemoć.

Baš dobro što si se javio... Danima izbegavam ljude, ne odgovaram na pozive...

Isto...

Reči izlaze, traju. Zaboravio sam onu rečenicu koju mi je rekao pre poslednje. I on verovatno sluša sebe, dok govorim mu. Nebitno je, dobar je privid, iluzija. Sve je dobro kada si sateran u ugao i dalje nemaš kuda...

„Znaš ... Odlutale mi misli pre neko veče i maštam...“

„To nam je poslednja odbrana i ...“

„Eh, jednom kada bi došli do novca, ... Da makar dan živimo kao ljudi ...“

„Tekma. Enfild... Ti i ja na kopu i gledamo redse protiv đavola... Nikada nam se neće ostvariti nažalost...“

„Neće...“

.................

Mrak je bio gust. Sigurno je blizu ponoći. Zaboravio sam i razgovor. Sećao sam se samo tužno izgovorenog odgovora da nikada nećemo gledati redse sa kopa.  Predalek je taj san...