Danse Macabre (odlomak iz priče)

Frau Trofea je tog jutra krenula na žitnu pijacu u centru grada. Još uvek nije mogla da se pomiri s činjenicom da joj je u aprilu umrla ćerkica.

Njena malena Liza imala je samo četiri godine. I dalje ne može da zaboravi zaprepašćeni izraz njenog lica kada je kosač došao po nju. Tri dana pre nego što je umrla igrala se u kuhinji i skakala oko majke. A onda, te aprilske večeri, Liza je počela da drhti u groznici. Njene zelene oči dobile su staklastu opnu koja kao da je zbrisala njihov sjaj.

Za lekara nisu imali novca, ni hrane u kući nije bilo dovoljno. Frau Špener, komšinica koja poznaje lekovite trave, smućkala je neki bućkuriš od kojeg je malenoj bilo još gore. Pobožni Klod, njen muž i gospodar, otišao je do sveštenika u nadi da će joj od molitvi biti bolje. Otac Bosman nije mogao da dođe. Imao je preča posla. Jedino je rekao Klodu Trofeu da razmisle o kupovini indulgencije, jer ne bi bilo prvi put da dete završi na mračnoj strani.

“Niste ni svesni koliko su deca danas pogana.”, rekao mu je.

Liza više nije ustala iz kreveta. Umrla je dva dana kasnije, u prvi sumrak. Ista ona frau Špener, koja joj je smućkala onu grozotu što štipa za oči, rekla im je kako imaju sreće, jer je Liza bila prvo dete koje im je umrlo. Dvoje starije dece savršeno je zdravo i snažno, pa će uskoro početi da pomažu ocu u saračkoj radnji i majci u kućnim poslovima. Liza joj je od rođenja delovala slabašno, te je sumnjala da će se ovako nešto dogoditi.

Zaista, u čitavom Strazburu nije bilo nijedne porodice koja nije izgubila bar jedno dete. Međutim, frau Trofea je svoju Lizu volela najviše. Ona je bila najlepše dete koje je ikada videla. Njena crvena loknasta kosica i bistre zelene oči frau Trofeu podsećale su na anđela sa slike jednog majstora koji je prodavao svoje radove pokraj sajmišta. Jeste taj anđelčić imao zlatnu kosu, ali sve drugo izgledalo je isto kao na Lizinom licu.

U maju je pokušala da se ubije. Spasli su je muž i dever, jer su ušli u kuću baš u trenutku kada je odgurnula stolicu i počela da se davi na konopcu obešenom o gredu. Zgrabili su je za noge i podigli tako da omča nije mogla da je uguši. Kičma joj nije pukla, što je dever protumačio kao delo Božjih ruku. A frau Trofea više nije volela Boga. Kako da voli onoga koji joj je oteo njenu Lizu?

U crkvu je išla s mukom i tiho proklinjala oca Bosmana. A on je, čuvši za njen pokušaj samoubistva, insistirao na tome da svakodnevno dolazi u crkvu i zahvaljuje Bogu, mužu i deveru što su je spasli od vatre pakla. Spremio joj je čitav spisak molitvi koje je morala svakodnevno da ponavlja. Rekao je Klodu kako je razlog za njenu bolest duše upravo to što zna da čita. Za oca Bosmana, žene koje znaju da čitaju dva koraka su bliže đavolu od drugih.

U junu je stajala na mostu i dugo razmišljala da li da skoči u Il. To bi sigurno i učinila da se nije plašila da će je opet neko spasti. I sad je prešla preko Ila i krenula u pravcu žitne pijace. Znala je da pšeničnog brašna nema već dugo. Suše su učinile svoje. Ražani hleb je jedini koji su jeli još od jeseni.

I onda, kada se pijaca nalazila na dvadesetak koraka od nje, neko ju je dodirnuo po ramenu. Okrenula se i zaprepašćeno pogledala visokog stranca s velikim šeširom i povezom preko oka. Ono jedno oko ju je gledalo sa zagonetnim smeškom i sa visine veće od jednog lakta. U tom trenutku mu je na šešir sleteo gavran. Frau Trofea ga je nekoliko trenutaka uplašeno gledala bez reči, a onda joj je prošlo kroz glavu kako je to možda kosač koji je odneo njenu Lizu.

– Jesi li sada došao po mene? – upitala ga je s nadom u glasu. Visoki stranac se nasmejao i odmahnuo glavom. Onda se spustio niže i po glavi pomazio vuka koji se pribio uz njegovu nogu. Nije ga primetila do tada pa se zaprepastila. Kako je vuk mogao da uđe u grad? A zatim je ugledala i drugog, kojem je na leđima stajao gavran.

– Ko si ti? – tiho je izgovorila. Stranac je zavukao ruku u torbu koja mu je visila o ramenu i iz nje izvadio nekakvu vrećicu. Otvorio ju je i sipao raznobojni prah na svoj dlan. Ispružio ga je i dunuo u njenom pravcu. Frau Trofea se skamenila. A onda je u pratnji gavrana i vukova pošao do stepeništa na ulazu u zgradu sajma i seo. I dalje ju je gledao sa istim onim osmehom.

Smestio se u senku, dok su vukovi polegali pored njega, kao da su u pitanju pitomi psi. Gavrani su sleteli na gredu iznad njegove glave. Zatim je iz nedara izvadio nekakvu sviralu i prineo je ustima. Zasvirao je. U tom trenutku, frau Trofea počela je da igra.

Dance Makabre iz knjige "Zemlja" Aleksandra Đukanovića