Kratka priča

- Zašto se moliš koji vrag?!

- Zašto i za koga?

Vožd je začuđeno gledao u Jovana dok je ovaj u klečećem stavu, jecajući izgovarao Oče naš.

- Izvinite gazda, moram! Za spas duša: i njegove i naših. Izvinite, ali tako mi je lakše.

Prva nedelja marta protiče nam u ćutanju. Kum je u Urgentnom centru. Na aparatima. Dan po dan, minut po minut. Nema promena.

A ja se sećam. Njegovog smeha sa naše svadbe.
- Smije li se na mamu? -  grohot kad je došao na babine.
- Kumić moj!- bacanje u vis dok Miško ciči od sreće.
Kačimo se na ogradu škole i gledamo spiskove upisanih u 1. razred srednje škole.

Milan Pantić

Zlatna-slatko od belih trešanja pronađeno u hladnim i tamnim odajama špajza, pa ostavljeno na sunčanoj strani stola kao osvojeni pehar, Oskar ili vredna arheološka iskopina vredna divljenja.

Žuti kolutovi limuna na zidu tegle kao točkovi sunčevih kočija. Jedan je upravo pojeden!

Sa bolnom grimasom vukao je levu nogu. Sada sve sporije u izmicanju dana, desnom rukom pritiskao je grudi u nadi da će ublažiti blagi bol, otežano disanje... Gonio je sebe u pokret, još i još koraka, samo je to misao koja se sa hladnim znojem slivala. Brisao je vrelo i promrzlo od vetra lice. Besomučna i besmislena gomila pokreta, prazne misli i ponovljena gorčina, savršen dan, ha, savršen dan.

Autor Milan Pantić

Priјаtnо јutrо, pоsеbnо јutrо, оmеtаlа је bukа. Niје tо bukа rаzbuđеnе gоmilе kоја sе pоkrеćе u imаginаciјi. Niје ni bukа nеvidlјivе silе kоја pоkrеćе skаlu sа rаdiо аpаrаtа kоја glаsniје оtvаrа nеrаzbuđеnе оči. Маrtin је čuо buku tišinе? Оtvаrао је оči, sеbi је prеd zаtvоrеnim pоglеdоm nizао slikе, zаmišlјеnе prizоrе. Оn је znао? Оn је žеlео dа tо budе tаkо bаš kаkо оn žеli. Оn је zаspао sа žеlјоm, sа nаdоm је budiо sе i nizао prizоrе. Buku, nаgоvеštај nеpriјаtnоsti ugаsiо је i...

Duž prestoničkih ulica i trgova protezala se litija. Uprkos hladnom i vetrovitom jutru, praznik je izmamio na ulice ne samo vernike i druge poštovaoce tradicije i običaja, već i svakojake radoznalce i slučajnike. Jedan za drugim utapali su se u vijugavu povorku koju su predvodili arhijereji i gradski oci.

Autor Miodrag Tasić

Kasne sedamdesete. Noćni sati. Završila je zadatke za sutra. Spremna za pismeni iz matematike. Hemiju naučila dovoljno da je stara krastava veštica (profesorka se preziva Krastavčević, nomen est omen) sutra ostavi na miru zato što je namazala nokte. Strukturnu formulu dimetilketona (aceton) zna u pola dana i noći. Pali radio i tiho sluša 202. Od sobe roditeljske samo tri metra i dvoja vrata. Stara gradnja, debeli zidovi i može da sluša Poruke lične prirode.