Kratka priča

Oduvek je na ženskom telu najviše voleo grudi. Kao odrastao muškarac naučio je da skriva taj svoj najjači skener ženskog  tela. Bio je dovoljan jedan pogled i sve bi znao o ženi, naravno ono što je njega interesovalo. Aha, male, čvrste, da, ali, ne, nisu prirodne, onda velike, kruškaste, pa, male, mlitave, pa, veće, pa, srednje, pa, prevelike do pupka i tako redom, koliko žena toliko i raznih oblika i veličina, toliko i karaktera, različitih sudbina.

1.1. Blesak

U tih nedelju dana koje sam proveo na psihijatriji gradske bolnice, dolazila je svakodnevno i provodila sa mnom svaki slobodan trenutak. Nekad smo pričali, nekad samo ćutali i gledali kroz loše opran prozor u krošnje kestena koje su se širile s druge strane stakla, slobodne, iako nepomične. Ispričao sam joj i ono što jeste i što nije pitala, srećan što sam konačno našao nekog ko hoće da me sluša, pa još i dragog i bliskog.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim.

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Ta mala, živela je u novobeogradskim blokovima, ali je nosila dve duge pletenice koje su se spuštale niz leđa, pa su je prozvali umesto Svetlana, Biserno Oko, jer je tako podsećala na Indijanku. Neprekidno je imala suzne oči, čak i kad nije plakala, zamišljala je  planinsko jezero u kome se kupala naga, pre izlaska sunca.

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.