Bilateralni odnosi (pisma iz Estonije)

Na početku mog estonovanja stanovala sam u ruskom delu grada, u carstvu „bele cigle“ i betonskih blokova, „složenih“ u stambene objekte za sva vremena. Tu negde, iako još vremešniji, stidljivo je i dementno provirivao svetionik, sentimentalno osveženje soc-realističkog proživljavanja današnjice. Treptao je čkiljavom svetlošću, danonoćno stražario i samovao i čini se da sam ga samo ja oblazila.

Ono što sam češće i potrebitije obilazila bio je obližnji market u kome se mogla naći i „igla i lokomotiva“. Prosek godina posetilaca ove zanimljive destinacije premašivao je sedamdeset, pa je svaki odlazak tamo dražesno podsećao na vizitu u geronto-centru. Neprekidna reka uparađenog ženskog sveta, sa raznim pomagalima ili bez njih, sporo se i bez žurbe, migoljila između rafova. (Muška populacija se zadržavala isključivo u usputnoj prodavnici alkohola.) Drhtavim rukama, gospođe sa onduliranim frizurama i kao krv crvenim usnama, znatiželjno su i sistematičnoopipavale robu, zagledale, komentarisale, gunđale i nezadovoljne, ubacivale je u svoje korpe. U neko doba su stizale i na kasu, ali bih tu vrstu performansa rado preskočila.

Toga dana, na izlasku iz marketa, primetila sam uporan pogled jedne od starica. Pomislila sam kako je usamljena i željna pažnje, te joj se uljudno javim i ponudim pomoć oko kese koju je grčevito stezala. Namrštila se, nakostrešila i još jače prigrlila kesu. Izvinila sam se i nastavila prema zgradi. Ipak sam imala osećaj da me prati. Nije bila nerazbuđena paranoja ranog prepodneva. Dok sam otključavala ulazna vrata, na trenutak me je paralisao dodir koščate hladnoće po ramenu.

-Da te pitam! Mogu sa tobom?

-Na koji sprat?

-Osmi, kako ne znaš? A ti?

-I ja sam na osmom.

-Eto, idem kod tebe.

Uletela sam u kratkotrajnu paničnu stanku, ali sam sačuvala paretični uljudno-trpeljivi osmejak. Starica, namirisana parfemom još iz Carske Rusije, treptala je na mene bezbojnim pogledom i uredno škljocala protezom kroz koju su izlazili nejasni šumovi i vidno je nervirali. Iznenada je zinula, izvadila škljocavce i tutnula ih meni u ruku.

-Ti si kod Lene? Ja sam živela preko puta, pa sam dala stan ćerki. Sad sam u Domu. Mnogo volim karamele. A gde si pošla?

Pridržavala sam babinu protezu palcem i kažiprstom i naivno odgovorila:

-Lena je prodala stan. Ja sam kod Irene.

I tu sam se zakopala najstrašnije!

-Kol’ko imaš soba? Imaš mašinu za veš? Ima i moja ćerka. Kol’ko luka staviš u borš? Nemoj mnogo. Ja stavim jednu glavicu i onda ne podrigujem. A kažeš Irena? Mora da je dobila mnogo para!

Kanonadu pitanja prekinuo je konačni dolazak lifta, verovatno sa drugog kraja Talina. Potovarismo se u sporohodne ostatke nekadašnjeg vrhunskog dostignuća i ja osetih blagu vrtoglavicu. Kičmu mi napadoše mrtvački žmarci, čini se da sam poslednjim atomima snage dočekala osmi sprat. Tutnula sam starici „vilicu“ u koščatu šaku, pozdravila je i zagrebla prema svom stanu. Iz hodnika se i dalje čuo staričin promukao glas:

-Što žuriš? Jesi ti kod Lene? Jel’ voliš karamele?

Tako je obeležen početak prve runde pregovora o bilateralnim odnosima dveju zemalja.