Čovek koji je čuvao tajne (pisma iz Estonije)

Negde, na skrivenom proplanku nacionalnog parka Keila, u blizini istoimenog vodopada, nalaze se kapelica i spomen-obeležja grofovske porodice Benkendorf. Obrasli u divlje rastinje, istrošeni kamen i izbledeli epitafi odavno su se prepustili zaboravu. Daleko od očiju javnosti i publiciteta počiva grof Aleksandar fon Benkendorf.

Rođen je u nemačkoj plemićkoj porodici u Revalu (tadašnji Talin). Njegovi roditelji bili su u bliskim vezama sa Romanovima. Baka je radila kao vaspitačica velikog kneza Aleksandra Pavloviča, a majka od najranijeg detinjstva drugovala sa caricom Marijom Fjodorovnom. Benkendorf je svoje kratkotrajno obrazovanje započeo u jezuitskom inernatu u kome nije bilo zadovoljavajućeg programa, a kako je već tada ispoljavao nekontrolisanu strast prema ženskom polu, primoran je bio da napusti studije. Ipak, njegovo nedovršeno i oskudno obrazovanje, vrlo upadljivo i često razlog svakog podsmeha, tolerisalo se zbog veza sa carskom porodicom.  

Kako su, po tadašnjem običaju, po rođenju muška deca upisivana u gardu, on se sa 15 godina opredelio za vojnu karijeru i dobio oficirski čin.Vojno usavršavanje započeo je na Kavkazu, ali nije učestvovao u otvorenim borbama što mu je omogućilo prijateljstvo sa budućim carem Nikolajem I. Postavljan je na visoke funkcije, učestvovao u pregovorima, podržavao i zalagao se za brutalne postupke i najokrutnje mere protiv pobunjenika, za smrtu kaznu, a zastupao je i stav „opasno je da podanici razumeju“ i „zakoni se pišu za podređene“.

Aleksandar Benkendorf bio je okrutni ruski patriota, ponosni autor slogana:

“Prošlost Rusije bila je vredna divljenja, njena sadašnjost je više nego veličanstvena, a što se tiče njene budućnosti – ona je iznad svega što najhrabriji um može da zamisli“.

Aleksandru Benkendorfu se pripisuje inicijativa za izgradnju železničke pruge između Moskve i Sankt Peterburga.

Pripisuje mu se i epitet onoga koji je poznavao sve tajne tadašnje Rusije.

Privatno, beskrupulozno je nasrtao na ženski svet, rasturao bračne veze, stupao u kompromitujuće odnose sa poznatim imenima. Patio je od bizarne sklonosti da zaboravlja svoje ime, te je često vadio papirić na kome je ono bilo zapisano.

U ruskoj istoriografiji  prevladavaju neprijatna sećanja na ličnost Benkendorfa, nemilosrdne, ograničene  i neuke osobe, koja je u jednom trenutku postala predmet animoziteta i sprdnje svih mislećih ljudi u Rusiji. Ovakav stav potkrepljuje se i utemeljuje činjenicom da je bio umešan u tragičnu smrt velikog ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Činjenica koja ga je deklarisala previše sramotnom notom i razlogom što se o njemu u intelektualnim krugovima uvredljivo pričalo. Naime, bio je postavljen za Puškinovog „cenzora“ kako bi ga zaštitio od aktuelnog negativnog stava prema vlasti i posledica koje su iz toga mogle proisteći. Posao je odrađivao podmuklo i svirepo. Kontrolisao je i proganjao Puškina, grubo je i prostački prekidao pesničke večeri, tražio da mu pesnik obrazlaže zašto čita Borisa Godunova bez njegove dozvole, zašto odlazi u Moskvu, zašto se na balovima pojavljuje u fraku a ne u građanskom odelu, slao mu ponižavajuća pisma. Postoji i neproverena tvrdnja da je na određene adrese slao falsifikovana pisma o pesnikovoj supruzi zbog koje je, kako je poznato, upriličen koban istorijski dvoboj. Saznavši za dvoboj, Nikolaj I naredio je Benkendorfu da sačuva Puškina i spreči tragediju, ali je ovaj poslao žandarme u potpuno drugom pravcu i tako odlučio o sudbini mladog poete.   

Aleksandar Benkendorf, za svoje posebne zasluge kralju, proizveden je u rang grofa čime mu je pripala i grofovija kod vodopada Keila. Danas, ugravirana zlatna obeležja njegove epohe gotovo da su potpuno izbledela a oko nemuštog spomen-kamena prepliću se šiblje i gusto tkanje mahovine.