Beda žića u carstvu psihića

U neka, sada već davna, vremena vođe naroda nije trebalo postavljati, birati ili agitovati da budu. Oni su već bili vođe samim tim što jesu to što jesu u datom trenutku. Imali su harizmu. To je, valjda, ta zaostala majmunska crta koja se do dan-danas sačuvala kod babuna. A stvar je vrlo prosta. Kaže priča da kad vođi čopora istekne vreme (mandat) on se jednostavno povuče i ode u šumu da ugine, ili da ga pojedu divlje zveri. A na njegovo mesto, srebrnasto potpuno osedeo za samo jednu noć, dolazi novi vladar, po svemu najelitniji što ga, bez premca, kvalifikuje za vođu i zaštitnika čopora. 

Ne znam kakve sve privilegije, osim seksualnih, sebi može da priušti vožd-babun, ali je logično da jedan takav psihofizički kapacitet polaže pravo na nešto više toga od običnog babuna-redova, netransparentnog predstavnika mase.

Prenošena kroz vreme u takozvano moderno doba, ova pojava se dosta dugo zadržala i među takozvanim ljudima. Tako je bilo sve do pojave novih tehnologija koje su, udružene sa materijalnim vrednostima i zlim jezikom, omogućile najgorima u čoporu da se domognu moći kao sredstva za zadovoljavanje isključivo sebičnih potreba. Vođe plemena, naroda, pa čak i gospodari sveta tada su isključivo bili najbolji među jednakima. A kako bi drugačije? I ne samo na bojnom polju, već i u bibliotekama, koncertnim dvoranama i drugim veštinama karakterističnim za masovne aktivnosti dokonog naroda. Prosto rečeno, vođa je u pravom smislu bio vođa, primer i autoritet sa gotovo božanskim karakteristikama i ne retko je ispred njegovog imena dopisivano “veliki”, što je sasvim logično. Čak i kada je bio rastom delimično uskraćen. Velikom niko nije mogao da oduzme vlast, osim fizičkom eliminacijom, ali on bi i dalje ostajao veliki, baš kao što je i bio, čak i veći, u svesti svojih sunarodnika i sledbenika.

I kao što se u ranoj fazi najsposobniji spermatozoid proizvede u biće, tako se najsposobnije biće proizvodilo u vođu. Sasvim jednostavno, logično i, što je najbitnije - prirodno.

Tokom vremena i takozvanim usponom ljudskog uma koji, kako se pokazalo, u svojoj suštini ima sasvim retrogradni i podmukli kod, na tron su brutalno počeli da se penju najgori koristeći sve ono što je zatomljeno, ali i te kako prisutno u kolektivnoj svesti bića zvanog čovek. I tako sve do današnjih dana kada je inauguracija najgorih u rukovodeći establišment postala princip. Čak bi se moglo reći da se radi o primercima koji su najbolji u onome što je, po našim okoštalim uverenjima, sa moralnog stanovišta najgore i najpogubnije po običnog čoveka i ljudsku vrstu. U toj raboti, etiketiranoj kao kurvarskoj, profitabilno je sve osim moralnih vrednosti. Vođe, od stranaka do država, više nisu najelitniji harizmatični likovi, autoriteti po sebi, već njihova sušta suprotnost, individue spremne na sve, od sitnih podmetanja i tračarenja do fizičke eliminacije suparnika (bez obzira na količinu) kako bi se zagospodarilo masom, a samim tim i sudbinom pojedinaca.

Tako je babunologija definitivno napuštena kao sociološka disciplina, a na čelo pomenutih tvorevina već vekovima dolaze manipulatori, prevaranti, bolesnici, nižerazredne jajare, perverznjaci i sve ostalo što bi u udžbenicima o lepom vaspitanju moglo da se nazove moralnim i svakim drugim talogom, ili ljudskim otpadom.

Pristajanjem na takav poredak stvari običan čovek daje legitimitet beščašću da “brine” o njegovoj časti, duhovnom i svakom drugom zadovoljstvu, ako je zadovoljstvo svrha života kao što smo skloni da mislimo.

I po sistemu da nema tako velikog Miloša kojeg bar dva loša ne mogu da skenjaju, samo ako hoće, a hoće, odvija se politički život na svetskoj pozornici, naročito u tvorevinama sa predznakom banana, kao bednim patrljkom izbledele svesti na majmunsko doba i babunologiju kao princip.

Ružni, zarozani, netolerantni, odbojni, premazani svim masnoćama i začinima, podmukli, ostraščeni, ljigavi i maksimalno amputirani od svega ljudskog ovi vlastoidi se udružuju u interesne grupe po srodnosti i nameri uklanjajući iz svog vidokruga i interesnih sfera sve one koji bi mogli da im osujete plivanje u ovim fekalnim vodama. Vrlina u takvoj koncentraciji sopstvene negacije tu nema šta da traži i sama po sebi se povlači u budžake individualnih kontemplacija, bez ikakvog značaja i koristi čak i za sopstvene potrebe.

U takvim okolnostima svet, čak i na mikro prostoru, postao je manifestacija prostote koja je, opet, logično ishodište većinskog dela stanovništva, što bi se moglo nazvati i najvišim dometom demokratije. Umesto zdrave ljudske zavisti pred umom i fizičkom pojavom kojoj nikada nećemo biti ni do jaja, danas imamo parazite kojih se gnušamo, na koje su nam roditelji ukazivali da ih izbegavamo kao šugavce, što nam, paradoksalno, daje osećaj vrednosti budući da su takvi neprekidno pred našim očima. Gledamo u te pajace, zlom udružene u svom patološkom naumu, i što je najgore, pristajemo da nas vode, čak ni kada toga nismo direktno svesni. A kuda? Tamo gde samo sumanutost čoveka može da povede. Ili, blaže rečeno, nikud. Tako da je čitava tehnologija življenja danas svedena na egzistiranje između ničega i nigde, sa tračkom nade da će da se pojavi neko ko će stvari da postavi na pravo mesto. A neće. Babuni su bili najviši domet civilizovanog društva, sve posle taga je dekadencija, proces na ubijanju čoveka i uspostavljanju mašina kao obezdušenih fundamentalnih kreatora novog doba. A kada se izađe na njihove izbore, onda se svoj život dobrovoljno predaje u njihove ruke. To bi uvek trebalo imati na umu, ako uma ovde još ima. Dobro došli u vrli novi svet!

Ivan Rajović