Borba za goli život

Nema meseca, čak ni nedelje, a da neko od mojih ispisnika, takoreći savremenika, ne potegne da otegne, rikne ili premine, kako bi to rekli naši vrli jezikoslovci. Neki minu pre, neki kasnije, ali većina nekako tiho, u kućnom aranžmanu, daleko od okruženja zaokupljenog blagostanjem u kojem egzistiramo. Odu tako, bez pozdrava, bez čašice rakije za „zbogom“  i pored sve te tehnike kojom raspolažemo. Kao da je umirati sramota. Vidim ih kasnije kako uparađeni, mladoliki, znatiželjno zagledani u srećnu budućnost nekako prezrivo tihuju na umrlicama, do prve kiše. Neću reći ništa novo ako kažem da je smrt sastavni deo života, neodvojivi deo kontinuiteta svega što se začelo predodređeno da živi. Tako je to u prirodi čiji smo i mi deo, doduše nekako drugačiji, samosvojni i sa mnogo odstupanja, ali ipak deo. Ne računajući one nasilne smrti koje su produkt prirodne selekcije ili manifestacije nadmoći terminatora različitih vrsta, u pitanju je pojava pri kojoj telo, odnosno živi organizam, jednostavno dotraje, iščili, ostane bez osnovnih funkcija za održanje sebe i nestane prepuštajući trajanje sopstvenim produžecima, takoreći klonovima. I sve se to odigrava oduvek, od postanka žive materije koja i jeste baš tako žilava i trajna što je pronašla mahanizam da smenjuje učesnike u trci ka večnosti, trčeći u štafeti. Dakle, svaki živi organizam se tokom trajanja reprodukuje u jednu ili mnoštvo svojih oplemenjenih kopija koje obogaćene novim psihofizičkim karakteristikama i prilagođene novim poretkom u Vasioni zadržavaju svoju bit i nastavljaju misiju u kojoj jesu, a koja je izvan njihove moći shvatanja.

Međutim, problem nastaje kad ti primerci koji bi trebalo da predstavljaju pojedinačna savršenstva na kojima je priroda radila milijardama godina, počnu da nestaju u nedoba, u nevreme, pre zadatog roka i bez nekog prirodnog zakona. Kad izmoždena, usukana i izjedena telesa, bez obzira na status i rok upotrebe, počnu masovno da odlaze u neku drugu dimenziju.

Bilo je toga oduvek, različite epidemije su kosile čovečanstvo, desetkujući ga ali ga istovremeno čineći imunim na atake bioloških neprijatelja, što bi se opet moglo smatrati svojevrsnim testom ili kaljenjem. Ali ono što se dešava danas je nešto sasvim drugo. Sve što nas okružuje predstavlja direktnu pretnju po život. Čak je i život kao takav postao pretnja samome sebi, možda čak i najveća. Jer, izvan mnogih naučnih teorija o suštini postojanja, život je nešto što opstajava zato jer ima nekog smisla, bez obzira što je taj smisao ponekad daleko od racionalnog shvatanja jedinke. Zapravo, smisao života, možda čak i najbitniji, jeste baš taj život, njegovo održanje i produžetak, njegov kvalitet kako je to u jednom periodu bilo moderno da se kaže. A onda smo došli do nečega što se nikada do sada nije dogodilo i što je u suprotnosti sa samom koncepcijom tvorca, ko god da je on. Naime, život, a samim tim i sve što ga čini, rapidno je počeo da gubi smisao u opsegu bitisanja bića zvanog čovek.

Kod mnogih taj proces još uvek nije aktiviran što ih čini, bar na prvi pogled, zdravim jedinkama i aktuelnim učesnicima naše svakodnevice. Ali i među njima postoji vojska individua izgubljena u prostoru i vremenu, milioni leševa koji hodaju ni sami ne shvatajući kako i dokle, otpadajući iz časa u čas, kao skorele akne sa napuderisanog lica čovečanstva.

Ima i onih koji su intuitivno ili racionalno shvatili svu tragiku vremena u kojem jesu i koji pokušavaju da se odupru nadolazećem užasu kroz povratak prirodi i povratak sebi u meri u kojoj je to moguće. Ono što je u svemu najinteresantnije i što bismo mogli da nazovemo fenomenom, mada teško objašnjivim, jeste to da su najotporniji primerci u ovom procesu zapravo oni koje smo po svim dosadašnjim merilima smatrali drugom kategorijom, ljudskim otpadom ili genetskom greškom. Kao da je ovakav svet i sazdan da bi u u njemu opstali oni kojih smo se koliko do juče stideli.

Sve što smo do nedavno smatrali vrlinom: emocija, znanje, čestitost, empatija, humanost i sve drugo što bi trebalo da nam omogući podnošljiv suživot među sebi sličnima postalo je balast koji vuče u ponor ništavila. Prtljag koji svog nosioca čini nesposobnim za život i neprimerenim saputnikom onih koji ništa od toga nemaju.

Sve se to lako da videti već letimičnim pogledom na fizionomije i biografije onih koji vladaju svetom, ako vladaju a nisu u funkciji nekog ili nečeg drugog. I umesto da se predamo uživanju u blagodetima života koje nam je omogućila tehnologija kao samo jedna od mogućnosti ljudskog uma, mi vegetiramo na margini svakog humanizma,, bez trunke duhovnosti koja bi čoveka trebalo da razlikuje od ostalog živog sveta prinuđeni da se tek sad izborimo za goli život i  opstanak  rase za koju još uvek verujemo da je nastala i stasala ovde, a ne negde drugde, sa svrhom za koju smo sve vreme bili uskraćeni. A sve u prirodi mora da ima svrhu, isto onako kao što priroda ne poznaje samouništenje, već samo transformaciju. Ono ka čemu mi idemo je  ovo prvo, nažalost, ali kao da nikoga nije briga zbog toga, kao da to tako mora. A možda i mora, ko će ga znati? U svakom slučaju svedoci smo vremena u kojem um nije uspeo da se izdigne iznad neuma i primitivizma ili smo mi te pojmove potpuno pobrkali. Kako god da je, pobednik će biti onaj ko opstane. A kako stvari stoje, sve mi se čini da na tom pobedničkom postolju neće biti ni filozofa, ni pesnika, ni drugih mudraca, već naslednici onih koji su ovakvima kroz čitavu istoriju dahtali za vrat, bacali ih u bukagije, spaljivali na lomači… I sa koliko god pompe i svetla to bude odigrano, trebalo bi znati da iza toga ne stoji Lucifer, već mi, svako od nas pojedinačno. Jer život nije demokratija, već  borba i samo kao takav postoji i ima smisla. A jedino što nama nedostaje u svemu jeste baš to – borba. Borba za goli život!

Ivan Rajović