Čekajući NATO trupe…

Na to sam čekao od rođenja, ili bar dvadesetak godina unazad. I dogodilo se. Dolazi nam NATO kao logistička podrška neutralne nam domovine. U ovom zabačenom kutku sveta, u ovom ojađenom balkanskom loncu ubogih i gladnih najednom je proključalo od oduševljenja trpeljivog naroda predvođenog neuništivim penzionerima koji čitavu konstrukciju naprednog sistema drže u svojim oveštalim desnicama, a i levicama.

Shvatili smo, valjda. Dok su se ovde vlasti skidale i navlačile kao donje rublje niskobudžetne erotske radnice, svet je išao svojim tokom, u susret demokratiji, naravno. PozNato je to. Samo smo mi odolevali koliko god to naše odolevanje bilo neprizNato i satanizovano. Ali, ne samo taj đavolji srpski inat koji nam je mnogo puta debelo zabiberio trajanje u vremenu i prostoru, čitava naša aNatomija je tako satkana da to naše srpsko biće i pored najbolje volje i duboke pshoanalize, uglavnom ostaje nedokučivo i nepozNato. I muke je imao taj NATO, odnosno oni koji ga vode, da nas dovedu u red. Nema te sile, tih bombi i bednog uranijuma koji Srbina može privoleti na ono što mu se ne sviđa, ili mu je nepozNato.

Ali kad vlast koja ima bezuslovnu podršku penzosa, dečice na ulubljenim nošama u svojim jaslicama, trudnica bez porodiljskog dodatka, invalida bez valida, preživelih boraca bez socijalnog, nezaposlenih bez šanse da prošljakaju, svršenih studenata koji jedva čekaju da zbrišu i svih ostalih koji više ne uspevaju da sastave kraj s krajem ni sebe sa sobom, odluči da se sarađuje sa NATO, onda pogovora nema, pozNATO je to. Sada će ono besciljno bazanje miliona očajem NATOvarenih tranzicionih škartova konačno da nađe smisao ili zaposlenje u nekim vojnim bazama i oko njih. Čak i da ga ne bude, tog zaposlenja, već sam osećaj da su osvedočeni borci za uvođenje demokratije svojom čizmom stali na ove zakrvavljene prostore daje neku sigurnost, neki osećaj tihog blaženstva koji zapljuskuje izmrcvarena lica ovdašnjeg življa poput lahora sa Vol Strita.

I, koliko vidim, sprema se narod. Ne znam kako je u drugim gradovima, ali moje Kraljevo je već na nogama, kao nekad kada je dolazio J.B.Tito ili Nole- svi ga vole. Kreče se fasade, posipa rizla, ispisuju grafiti odanosti, ljubavi i dobrodošlice po zidovima sumornih nastambi, peglaju umoljčane maskirne NATOvke  iz ratne spreme, uklanjaju plastične kačice sa kiselim kupusom i turšijom sa terasa. Nezaposlene vezilje vezu one karakteristične NATO zastavice, a neumorne pletilje pletu muške čarape i nakurnjake u Pentagon stilu. I ta godinama prigušivana i potiskivana  emocija sad se razgraNATO širi i ulazi u sve pore posrnulog društva. 

“Svi smo mi NATO”, vidi se u pogledima naprečac militarizovanih pacifista, obezljuđenih kreatura koje su koliko do juče još bile uvaženi građani samoupravne nam zajednice i poštovanja dostojni porodični ljudi koje odavno niko ne jebe ni za suvu afričku šljivu, a o džanarici da i ne govorim.

Okoštali u tom ukletom balkanskom blatu i istovremeno zaluđeni tim svojim iščašenim nebeskim letom utripovanog galeba Džonatana Livingstona kao da smo zahvaljujući genijalnosti svog vođe shvatili svoju istorijsku zabludu, odustali da sledimo već zacrtani PUT I Ne sumnjajući da će nas baš ovaj natovski konačno dovesti do cilja.

I tako, uzgred u toj NATO euforiji, ni  sam ne znam zašto, setim se one dečje doskočice koja je pored “Mastilo-dupe te častilo” bila mnogo dalekovidija, životnija i reklo bi se svevremana, a glasi:” Idu trupe, da ti buše dupe “. No, možda se nama i posreći, budući da je ova aktivnost u međuvremenu postala svetski hit. Jer, došao je trenutak kada bi posle svih milenjumskih istorijskih, verskih, tradicionalnih i drugih zabluda trebalo odabrati pravu stranu i naći svoje mesto u svetu koji je sve drugo osim onoga što smo mi mislili da jeste. A taj svet, za razliku od nas još uvek plemenski organizovanih i ostrašćenih, postao je mesto blagostanja i najviših dometa humanizma i demokratije. Idealno mesto za život pod patronatom belosvetskih hohštaplera i zagovornika Novog svetskog poretka koji bi trebalo da do ekstaze dovedu čovečanstvo. I šta ima lepše nego biti deo, makar i ne tako značajan, te svetske udruge najvećih, najumnijih, najmoćnijih i ne zanositi se više ispraznim i izvikanim mitovima sopstvene prošlosti koji su nas i doveli do same ivice opstanka? Sklopi oči, Svetovide moj, Srbija je konačno progledala pod svevidećim umom svoga vođe.

I vreme je da shvatimo da je sve što je rađeno bilo za naše dobro, da je krivica na nama što smo se opirali i nismo hteli da shvatimo da smo mi Evropa, Istok Zapadu - Zapad Istoku, da smo mi svet, da svet počinje od nas i svršava na nama. Mada, kad malo bolje razmislim, od ovoga što imamo, gore nije ni moglo. Dotakli smo samo dno, ne bede koja, izgleda, ovde nema tačku smrzavanja ili vrenja, već moralnog i svakog drugog sunovrata u kojem se više čovek ni na koji način ne izdiže kao vazduplohov iznad ostrašćene sebične kreature željne same sebe  u javnom životu. Uostalom, već godinama ova nazovi država je okupaciona tvorevina svetskih moćnika  iz senke, pozNATO je to. Prema tome, sve što se bude dešavalo, voljom svekolikog puka, ili protiv nje, samo je ozvaničenje postojećeg stanja.

I zato, dobro nam došao dragi NATO! Volimo te, naravno, što se i iz priloženog da videti.

Ivan Rajović