Čekajući šapat RIK-a

Nisam glasao, naravno. Niti ću ikada igde pristati da budem deo poslušnika ove vazalske udruge. Ne znači to ni da sam pametniji, ni čestitiji od drugih. Jednostavno, ne želim da dajem legitimitet nečemu što ne priznajem. Ali, kao što se da primetiti, mnogi su se poveli za nekim racionalnijim ciljem, zašiljili plajvaze i krenuli u demokratski proces obavljanja svoje građanske dužnosti. I bi šta bi. Desilo se ono što se unapred znalo. Dakle, ne slutilo, već je bilo više nego sigurno kako će se okončati. Doduše, niko živi nije znao u čemu je zvrčka da se tako naprasno održe ovi „izbori“, ali to nije jedina zvrčka koja je nepoznanica u naprednjačkoj jednačini, budući da je sve u čemu živimo samo beskrajna i nedokučiva zvrčka u kojoj se sve svelo na jednu individuu. Besmisleno. Budući da je svima i te kako jasno da je ovo tvorevina pod okupacijom, ne bi trebalo sumnjati da bi se uvek našao neko, sa manje ili više putera na tintari, ko bi pristao, ili bio primoran, da služi okupatoru. Ovaj to radi dobro, čak bi se moglo reći izvanredno ako je suditi po podršci koja stiže od nalogodavaca, a i od biračkog tela. A, ako smo ukapirali, svaka pohvala iz inostranstva na njegov račun, samo je još jedan stepenik našeg kolektivnog sunovrata i dokaz da smo načisto najebali. No, mnogi toga kao da nisu svesni ili većina pokušava da iz svega ovoga izvuče koliko god bilo dobiti za sebe i sačuva svoju guzicu, ne mareći za obraz.

Prema tome, u skladu sa aktuelnom srpskom demokratijom, izašlo se demokratski na demokratske izbore, demokratski se glasalo i dobili smo na još četiri godine isti polni organ u istom pakovanju sa neznatnim nijansama koje nisu ni od kakvog značaja. Toliko demokratije da čovek dobije proliv. I mada se čini da je čitava frka napravljena oko preuzimanja vlasti u Vojvodini i ubacivanja u mašinu takozvanih opozicionih prvaka kako bi se odgovornost za sve što se bude dešavalo prebacila na takozvanu Vladu nacionalnog spasa, sve se izvrglo u sopstveno ruglo i pokazalo se pravo lice majčice nam Srbije. Ne bih o pojedinostima jer je stvar još uvek aktuelna, a mnogo toga će tek izaći na videlo. Ono što je do sada obelodanjeno od „bugarskog voza“ do Preletačevića već je dovoljno da izbori budu poništeni. Međutim, postavlja se pitanje: šta onda i ko je ta faca u datim okolnostima koja bi mogla da zauzme mesto aktuelnog vođe? Ja takvog ne vidim. Ne zato što je obaj dobar, daleko od toga, ali se slobodno može reći da niko od pretendenata na presto nije bolji, osim što su  manji dramoseri, a i to je diskutabilno.

Što se tiče biračkog tela, više je nego jasno da je ono što vredi i razume situaciju, a to je više od polovine stanovnika Srbije,  odbilo da učestvuje u davanju legitimiteta starom vođi. Prema tome, u naredne četiri godine „krvi, suza i znoja“ ulazimo na glasovima onih mentalno obogaljenih od kojih većina neće dočekati da glasa još jednom i mladih, ambicioznih ljudi zalutalih u vremenu i prostoru koji bi preko sendviča da stignu do „srpskog sna“ u vidu stranačkog zaposlenja. To je ta Srbija koja bi u Evropu. U stvari sve što se događalo nekoliko prethodnih nedelja zapravo je predstava koja nam je definitivno pokazala ko smo, kakvi smo i gde smo i nadam se da će mnogi od kojih se to očekuje iz svega izvući adekvatne zaključke. A količina bezumlja sa kojom se suočavamo tolika je da svaka logika prestaje čak i pri pokušaju da se sagleda, budući da o shvatanju nema ni govora. Jer, kojom logikom se da objasniti situacija u gradu (Kraljevu) koji je po svim parametrima jedan od najojađenijih u Srbiji? Mesto u kojem ništa ne radi, mesto iz kojeg svi beže, mesto gde je život postao nemoguć i u kojem aktuelna vlast, sa primercima za kavez,  tokom protekle četiri godine nije uradila ama baš ništa. E, ta isti vlast dobila je ovog puta apsolutnu većinu u lokalnoj skupštini. Ne zna se da li je to zahvaljujući „bugarskom vozu“, sendviču, strahu, obećanjima, zastrašivanjima putem telefona ili nekim drugim demokratskim metodama. I, što je zanimljivo, niko se ne buni, čak ni oni koji su prihvatili da se igraju po naprednjačkim pravilima. A i kako bi? Dakle, prvi put se dogodilo da jedna populacija masovno glasa za svoju definitivnu propast. To što neki misle da će verbalnim bravurama sa skupštinske govornice da vrate razum izbezumljenim biračima, više je nego suludo. Jer, jednom izgubljeni razum više se ne vraća, a sumasišavši su naša stvarnost, oni su među nama i, što je najgore, odlučuju o našoj sudbini, kako sa vrha tako i odozdo, sa dna. I mada je ovakva demokratija samo model da bezumlje vlada nad umom i čoveštvom, nema te demokratije kojom se ukida ludilo, za to su potrebne mnogo suptilnije i lekovitije metode. No da sačekamo konačni šapat RIK-a, mada ovde odavno sve mnogo više podseća na onaj glasni zvuk iz debelog creva koji, na žalost, vetar nosi, tako da svako ostaje sa svojom mukom, a život prođe, kao trešnje.

Ivan Rajović