Čiji si ti, mali?

Kako tvrde ruski naučnici koji se bave genetikom, došli su do otkrića koje bi u velikoj meri moglo da pojasni ono što imamo danas kada je čovečanstvo u pitanju ili, bolje rečeno, ono što smatramo čovečanstvom. Naime, došlo se do spektakularnog otkrića da je ženski reproduktivni sistem u stanju da memoriše karakteristike spermatozoida sa kojim je u kontaktu, čak i onda kada je začeće nemoguće. Kasnije, kada do začeća dođe, rađaju se jedinke sa karakteristikama koje pored očevih imaju i određene osobine već memorisanih prethodnika. Tako su, recimo, kobile donosile na svet žirafe ili zebre, a žene tamnopute bebe iako je „pravi“ tata bio belac. To znači da, kad god da se rodi, dete može imati i osobine vlasnika sperme koja je prethodno bila u kontaktu sa majčinom jajnom ćelijom.

U tome bi moglo da se krije rešenje tajne bezgrešnog začeća, ali i suština uloge himena. Dakle, muškarac može da bude siguran da je naslednik apsolutno njegov samo pod uslovom da je oplodio devicu. U svim ostalim slučajevima seksa bez zaštite, on se pojavljuje samo kao jedan od darovatelja genetskog materijala čiji će zvanični „vlasnik“ biti neko drugi, poslednji u nizu, a na ženi je da iz svih memorisanih podataka nerealizovanih i nezaštićenih snošaja izabere najadekvatnije kvalitete.

Prema tome, pitanje: a koliko si ih imala do sad,  nije nimalo besmisleno i ni izdaleka ne može da ima isti značaj u oba smera. No, u civilizaciji u kojoj živimo taj suštinski značaj nevinosti kao garanta prava na vlasništvo potomka,  izvrgnut je u svoju suprotnost, pa samo vrlo mlade devojke nepodobne za abortus, mogu na svet da donesu dete za koje se zna ko mu je kompletni biološki otac. U ostalim slučajevima, ili bar većini, dete je posledica, odnosno živa hodajuća galerija likova čija je sperma bila u kontaktu sa majčinom jajnom ćelijom. I, moglo bi se zaključiti da ovakve kombinacije, nastale iz uzleta nesavladive strasti i nekontrolisanog hedonizma, raskalašnosti i razvrata mogu dovesti do pojave supermena sa genima mnoštva nevoljnih davalaca genetskog materijala u čisto relaksirajuće svrhe. Ali nije tako. Ulicama, kako tvrde pomenuti naučnici, šetaju gomile idiota, a moglo bi se reći da je i čitav svet idiotizovan i izopačen, odnosno bar onaj njegov deo u kojem se odstupilo od prirodnih i božanskih zakona, od kulta nevinosti i slavljenja magijskog značaja himena.

To je jedna od posledica ženske emancipacije i duha vremena u kojem živimo, a koje podrazumeva ne samo velike seksualne slobode, već i insistiranje na svemu onome što je sušta suprotnost pomenutim zakonima, bar kada je donošenje potomaka na svet u pitanju. Danas žene nevinost doživljavaju kao blam, u odnose stupaju vrlo mlade, koriste pilule protiv začeća i računaju sa sigurnim danima, a rađaju tek u tridesetim i kasnije. To bi moglo da znači da te i takve majke donose na svet decu sa karakteristikama svih svojih ljubavi. Uostalom, to se lako da zapaziti i zaključiti iz situacje u kojoj se nalazimo i sveta koji nas okružuje. Zar se i ovde kod nas ne govori javno o tome da bar trećini rođene dece očevi nisu oni za koje se smatra da jesu? Ili, bolje rečeno, jesu ali nisu samo oni. Nije li, možda, i to posledica onoga o čemu govorimo? Na mnogima se lepo i jasno vidi da nemaju ništa sa svojim zakonitim očevima. Drugi, pak, frapantno liče na komšije, kolege svojih majki, švalere i zabavljače za jednu noć, pa čak i slučajne prolaznike kroz njihove živote, s tim što sve to, uglavnom, za posmatrača spolja ostaje nedokučivo ako nema bar sumnje na počinioca.

I možda tek sada postaje jasno zašto se u nekim kulturama prevara kažnjava smrću, a na nevinost gleda kao na bezuslovnu obavezu za stupanje u brak. Takvi narodi su nastali i traju na prirodnom i logičnom začeću i imaju izvesnu perspektivu. Što se ovih drugih tiče, osim životnog zadovoljstva i svih onih privilegija koje znalačka promiskuitetna upotreba polnog organa može da priušti, preostaje samo da se pomire sa reprodukovanjem idiota, što će, sudeći po svemu, dovesti do kraja sveta, bar onakvog kakav bi trebalo da bude. Ili, prostije rečeno, život bi trebalo da bude smeran i u funkciji opstanka, bar dok se potomci ne donesu na svet. Na žalost, već je suviše kasno za to i ne bi trebalo da nas čudi zašto nam se sve ovo događa. Jer, većina nas, odnosno njih, samo liči na ljude, a idiotizam je zapravo osnovna karakteristika savremenog čovečanstva. Sve to postaje mnogo opasnije i ozbiljnije kada se takvi dokopaju vlasti i privilegije da upravljaju tuđim životima. Ali to već imamo prilike da gledamo uživo. Čuj, gledamo! Da učestvujemo u tome.

Nauka ponekad i pogreši. I to je moguće. Ali, idioti su naša stvarnost i ono sa čim bi tek trebalo da računamo. Pa, računajte!

Ivan Rajović