Ili nam pomozi, ili se skloni

Nema nas mnogo, nas koji pokušavamo da svet podsetimo da postoje davno zaboravljene kategorije, kao što su radost, ljubav, optimizam, razumevanje, ljubav prema životu. Nas, koji pokušavamo da vam objasnimo da se bez ovih vrednosti ne može živeti, bar ne kvalitetno. Nema nas uopšte mnogo, nas koji pokušavamo da vas podsetimo na činjenicu da život može biti lep, bez obzira na okolnosti, kao i da je sve u vašim rukama, iako to vama tako ne deluje, već dugo. Ne podržavate nas nimalo, ne pomažete da opstanemo, ne ohrabrujete nas. Ne širite našu reč, kao da je se stidite. Kao da vas je sramota da priznate da uvek može bolje, da može više, lepše, samo ako hoćete i ako se potrudite.

Sabotirate nas, kritikujete, napadate, vređate, ismevate. Mislite li da ako i to malo nas satrete, ako ugasite i ono slabašno svetlo na kraju tunela, ubijete poslednju iskru nade, zgazite poslednje zrnce ljubavi i vere, da će vam onda biti lakše? Ako smo baš svi utučeni i ubijeni u pojam, hoće li vam onda biti bolje? Ako se baš niko ne bori za čovečnost, pravdu, istinu, lepotu življenja, hoćete li onda biti srećni? Ako su baš svi oko vas negativni, pesimistični, besni, mrzovoljni, hoćete li se onda osećati lagodnije?

Zašto vam smeta osoba koja se nada, koja se krvnički bori za dobrobit sebe i drugih? Zašto vam smeta neko ko u svemu vidi nešto dobro, lepo, korisno? Zašto svima smeta onaj koji uvek vidi izlaz, rešenje, šansu? Zašto vam smeta osmeh, ili da vas neko, koga nikada niste upoznali, putem lepe reči, potapše po ramenu, uteši, ohrabri, ispuni nadom? Zašto vam smetaju pravi, iskreni, dobronamerni ljudi? Zar ne bi trebalo da ih gajimo, da ih bude više? Zar ne bi trebalo da ih podržimo, kad već nude svoje živote u borbi protiv zla, protiv neljudskosti, laži, mržnje, netolerancije?

Mislite li da je takvima lako? Ostati optimističan, kad si okružen ”svemrscima“, kukavcima, lenštinama, pljuvačima, neljudima? Mislite li da je lako u današnja vremena biti čovek? Jeste li probali? I bilo vam je veoma teško, zar ne? Pa ste brže-bolje odustali. Jeste li ikad probali da godinama, decenijama, budete raspoloženi, nasmejani, optimistični, jaki; da drugoga podržite, hvalite, pomažete, da se radujete tuđem uspehu i pobedi? Ili vam je lakše da svima podmećete noge, da ih gurate u propast, samo zato što su bili dovoljno uporni da steknu ono što vi niste, napravili od sebe ono što vi nemate petlju od sebe da napravite?

Ne možete samo sedeti i gledati šta sve ne valja u vašem svetu, i očekivati da se desi čudo, da neko drugi za vas promeni svet. Vi biste da to strpljivo iščekate, i da onda sve dođe na svoje mesto, bez trunke vašeg ulaganja. Vi biste da neko drugi podmetne svoj vrat umesto vas, da nekog drugog boli, da neko drugi strada, ne bi li vama konačno bilo dobro. Ali, ne ide to tako. Dobro svi vi to znate, i bez da vas ja učim. Samo ste malo zaboravili, ili se pravite ludi, slepi, gluvi.

Morate nešto učiniti. Nešto, što ste vi u mogućnosti. I nemojte mi reći da nemate nikakvih mogućnosti, jer tako nešto ne postoji, niti je ikada postojalo, niti će ikada postojati. Koliko god da izgleda malo, malo po malo, videće se razlika. Nije svako u mogućnosti isto, ali ako svako da svoj maksimum, promene su nezaustavljive.

Nije lako pisati o mogućnostima, kada svi sa zadovoljstvom gledaju u nemogućnosti, nesreće, skandale, bruke i zlodela. Dokle ćete slušati o tome kako ”govno smrdi“? Smrdi oduvek. Smrdi suviše dugo, i to svi znamo suviše dobro. Poslušajte malo i one koji pokušavaju da vam pokažu kako da se taj smrad skloni, zakopa, počisti. Pogledajte u drugu stranu. Pogledajte u ta rešenja, izlaze, šanse, o kome retki pričaju. Nemojte samo vikati kako se ništa učiniti ne može. Kako su promene nemoguće. Kako nema spasa. Ako zaista u tako nešto verujete, zašto onda živite, čemu se onda nadate?

Život čeka na vas. A šta vi čekate?  

Bojan Čupić