Mnogo smo najgori

Zabavljeni virtuelnim nakazoidima i drugim psihofizičkim kreaturama koje dominiraju malim ekranima, nismo primetili kako se „budućnosti naše brod“ nezadrživo kreće ka dnu. Ili možda jesmo, i baš zbog toga, u nemogućnosti da bilo šta učine, a bez muda da neustrašivo propasti gledaju u oči, većina se prepušta zamlaćivanju silikonjara i ostalog medicinskog otpada i ološa koji čine život lepšim, budući da tamo negde na medijima ima spodoba koje su daleko ispod njih kada je u pitanju kvocijent inteligencije ali i svih ostalih parametara olupine ljudskog bića. Sve osim dojki i zadnjica, mada to više spada u animalne nego ljudske (ženske) atribute. I tako, prepušteni čarima starleta koje su naprasno, kao zle volšebnice, statusno ozakonjene kao fenomeni ovog stadijuma naše svekolike propasti, ne primećujemo život oko nas i nas u njemu. A sudeći po svemu, sve će nas teže biti primetiti, jer smo sve neprimetniji u svom progresivnom nestajanju. Konkretno, najnoviji podatak svetskih statističara, za razliku od domicilnih i blago naprednih, kaže kako je srpska ekonomija, a to znači i država u celini, među sedam najgorih na svetu.

Za one koji su život, ha, ha -život, ovde sagledavali iz objektivnog ugla i pokušavali da traju kloneći se kaljuge u kojoj pliva svekoliki ološ, to nije ništa novo. Svako čestito (srb.com) stvorenje iskusilo je na sopstvenoj grbači najgori dril od strane vlasti, bar od doba kada su galijoti prebačeni na kruzere. Jer u ovoj nazovi državi koja prolazi kroz svoje najgore dane, tragedija ne samo da nije ravnopravno podeljena, već su najfekalniji slojevi društva uspeli da se „izdignu“ iznad sveopšte bespomoćnosti i prihvate kormila broda koji odavno besciljno pluta u bezmudskom trouglu svetskih prilika i neprilika. I kako to već biva kada se prostota dokopa trona, za kratko vreme, čak i ono što je preostalo posle nezapamćene najezde „žutih“, uspeli su da dovedu do nule, do dna ili, kako već rekoh, na začelje učesnika u ovoj svetskoj avanturi. Prosto rečeno, osim nekolicine sportskih delatnika koji nam služe za zavaravanje da nas još uvek ima i da nečemu vredimo, a koji nam zapravo samo redbulovski daju krila za uzdizanje nad kolektivnom depresijom, sve ostalo je dno dna. I to je poznato svakom ko još nije sišao s uma ili je pristao da na svet, kakav god da je, gleda očima psihića i drugih poremećenih osoba, koje za to, najverovatnije, imaju i mnoge druge razloge, a ne samo patološki poremećaj percepcije kombinovan sa totalnim poremećajem razuma.

U svemu tome, narod više nije bitan, pogotovu ne ovaj narod za koji smo davno rekli da kao takav i ne postoji. Zapravo, narod je imaginarna kategorija sazdana od individua koje uglavnom misle svaka za sebe, osim mnogo većeg dela onih koji ne misle - botova. Prema tome usklik „zna narod“ utemeljen je na činjenicama baš koliko i prdež u tornadu. Da postoji narod kao takav i da zna išta na ovom belom svetu, postojeće stanje u Srbiji ne bi trajalo duže od jednog solidnog snošaja, makar i pod afričkom šljivom. Ali, naroda nema, a bolesnici, kao vikend-ludaci, zaposeli sve, pa i medije. A otud ima šta i da se čuje. Zapravo, sve to što se čuje i vidi i jeste nešto što je primereno osobama sa posebnim potrebama, pelenama za odrasle i neograničenom dozom obmane na koju i najteži slučajevi rado pristaju ubeđujući sebe da su im čula kojima osećaju svu surovost sveta u kojem jesu otkazala poslušnost.

A onda se čitava ta gebelsovska halabuka razbije u paramparčad posle samo jedne jedine proste konstatacije „najgori na svetu“. Zastrašujuće, pogotovu za nas nebeske koji smo tako naučeni da budemo najbolji, ili da nam bar bude toliko dobro da je to mučno i saopštiti. I sve to nekako baš pred izbornu kampanju u kojoj se reči ne biraju, a ni superlativi da se pokaže kako i komarac može biti magarac, a govno gibanica. I sada taj isti narod, koji već dvadest godina nije shvatio šta su izbori po zapadnjačkim prncipima, i po ko zna koji put naseda na najobičnija lupetanja i marketinška otvaranja i zatvaranja koječega, ima priliku da se suoči sa stvarnim stanjem stvari i kaže : Dosta je bilo, imbecili! Hoćemo život i to odmah!

Ili će i dalje da gleda samoproglašenog vođu i njegove podrepaše kako mu sole pamet i prodaju muda za bubrege. Hoćemo li, konačno, da progledamo i učinimo nešto za svoje spasenje? Ili ćemo da dozvolimo da nas proguta mrak sa sve ludacima koji su samo zarad bolesti  imali petlju da se prihvate vođstva u jednom ovakvom momentu koji bi trebalo da podrazumeva mobilizaciju nacionalnog uma i veštine, znanja, iskustava, mudrosti i ljudskosti, a ne vojsku nepismenih pajaca za koje su i Bajićevi Petlovčani koji češkaju babu intelektualna elita. Ali, sada zavisi od svakog pojedinca, a nadam se da svako sam za sebe i svoju guzicu, zna šta mu je činiti. U protivnom, grobar neće biti samo na čelu, biće i na začelju rasejanog naciona, a aktuelni vođa, samo ponižavajuće smešna epizoda u inače relativno herojskoj istoriji sada već nestajućeg srpstva i svih onih koji sa njima žive, ha, ha, ha - žive. 

Ivan Rajović