MauRicinus - sredstvo protiv strogog zatvora

Znate li kakav je ukus kamiljeg mesa? Koliko su žilavi, ukusni ili jestivi intimni delovi nekog kamilka zgotovljenog na beduinski način? Budući da nisam ljubitelj ni tradicionalnih balkanskih specijaliteta poznatih kao „beli bubrezi“, otkrivanje tih tajni ostaće vladarska privilegija našeg Al Eksandra na kojoj mu baš i ne zavidim. Utoliko pre što je njegova burna fiziološka reakcija na tradicionalno orijentalno gostoprimstvo medijski temeljno ispraćena. OK, znam, verbalna dijareja kod njega je hronično stanje, ali šljiskanje smrdljivih materija ovoga puta je bilo toliko obilno da se, kolateralno, sručilo i na sirotu novinarku iz njegove lične svite.

Njegovo – „Znate li vi gdje je Mauricijus, Gordana? Naravno da ne znate!“ – bilo je više nego rutinsko drvljenje strogoće naspram novinarske profesije. A kako uobičajeno drvlje i kamenje nije moglo biti lansirano na „đilas-šolakovsku“, stranoplaćeničku bagru, sirota Goca Ulizac je morala da otrpi izliv velmožastog gaženja dostojanstva potčinjenih. Mada, Goco, dušo, zarad službenog šiljkanja po egzotičnim, turističkim krajevima (i ostalih privilegija), mora malko i da se dobije poBabićki.

Naravno, „zanimljiva geografija“ bila je samo uvod u veličanstveno otkriće: arhi-tajkun i otelotvorenje svih zala u ovoj državi – ima račun na Mauricijusu! Da, i u Švajcarskoj, ali mu Mauricijus zbog zabačenosti i geografske zanimljivosti dođe kao gusarsko ostrvo sa zakopanim blagom. Moglo bi se reći i Ali Babina pećina, ali time bismo uvredili ljubazne domaćine koji se svojom mrsnom kamilećinom odužuju za vojvođanske njive, sočnu govedinu i krilca od džambo-džeta.

Proročka vizija nastala u beduinskoj pustinji i spontano otkrovenje bankarskih tajni nužno otvaraju neka pitanja:

• Da li je posedovanje računa u stranoj banci krivično delo? Ako naš državljanin ima račun u stranoj banci da li to automatski znači i da je kriminalac? Šta ćemo sa Noletom? Željkom Mitrovićem? I da li je u toku masovna akcija provere svih građana ove zemlje ili se to odnosi samo na političke protivnike?
• Koliko nas edukuju krimi-serije, pare od droge se nose u koferima, a ne vrte po bankarskim računima. Čekaj, a zar nisu dva istaknuta člana naše vazelinske piramide javno uhvaćena u deviznim prekršajima? Jedan sa koferčetom punim deviza, jedan sa dolarima u tetkinom brushalteru. Ili, opet, da li zakon važi samo za političke protivnike?
• Iznos koji se pominje (oko 6 miliona evra) stostruko je manji od onog za koji tabloidni i skupštinski generatori fekalija godinama pominju! Gde se dede ostatak od 620 miliona? Ili je sve prethodno bilo proizvod mašte i blaćenje političkog protivnika?

Pitanja o političkoj pozadini su, naravno, retorička. Svako obraćanje Predsednika javnosti je politički čin, a ovde predizborna kampanja traje neprekidno. Čak i sada, kada je Skupština od najvišeg zakonodavnog organa države srozana na WC šolju u kojoj se meša sluz ljubavi prema Vođi sa fekalijama za političke protivnike, kampanja ne sme da stane. Hitler je, po dolasku na vlast, ukinuo Parlament kao nepotreban – bilo mu glupo da poslanici arče narodne pare pljujući po Jevrejima i završavajući svako izlaganje sa „Živeo Hitler“ – ovde takve predrasude ne postoje.

Međutim, uz sav jad i bedu postojećeg političkog i institucionalnog stanja u zemlji, postavlja se ključno pitanje: čemu dugujemo novi talas žitkog cunamija koji se obrušava na nesrećnog Đilasa? Naravno, nisu u pitanju samo stomačni problemi Vođe koji se epidemiološki šire na sledbenike preko vazelina. Odgovor je mnogo dublji od karijerističke kolonoskopije i najverovatnije leži u onom famoznom Đilasovom tvitu sa početka marta: „Ne brini. Bićeš“!

Stoj! Pa jel to on Vučiću obeća strogi zatvor?! Umesto cmizdravog Đilasa koji pizdi zbog Đukine bakljade, on i njegova Marinika se baš drznuli da laju! I da riju po prljavom vešu vlasti, tajnih službi, kriminalaca i navijača! I to baš sada kada zakonske, hakerske i muvatorske cvik-cangle samo što nisu isekle kanale jedinog kablovskog operatera na kojima se može čuti njihov glas? E, pa neće moći…

Mašinerija za zatrpavanje neprijatnih istina hitno je ubačena u 5. brzinu. Sva pitanja o tome kako je jedan krimos od miljenika vlasti postao državni neprijatelj, kako je predsednik (i po čijem nalogu) prisluškivan, kako je Krizni štap postao šargarepa za samozadovoljavanje Vesićevih prohteva – naprasno su zatrpani veterinarskim (takoreći kamiljim!) dozama Mauricinusa. To što su zbog brzine izvršenja zadatog naloga „istraživački novinari“ od dobijenog toaletnog papira napravili dokument nepostojeće banke je normalna ali nebitna posledica. Jer evo već sutra, u „Novostima“ će se pojaviti novi, bolje urađeni dokumenti, novi računi, novi milioni…

Kažu da je Rišelje, dok je zidao moćnu tvrđavu apsolutističke vlasti francuskih Lujeva, rekao: „dajte mi šest redova napisanih rukom najpoštenijeg čoveka, a ja ću naći razloga da ga obesim“. Danas, u 21. veku, okrivljeni nema potrebe da arči mastilo! Uz savremene tehnologije (foto-šop, poligraf, kamere…) i timski rad čuvara vlasti, zadata istina biće i bez njegovog učešća spremna za naredno izdanje ili konferenciju za štampu. Naravno, okrivljeni neće biti obešen, samo javno upljuvan i umazan smradom klevete.

Čekaj, a šta ćemo sa uspaljenom ruljom pinkoholičara, koja usijanih očiju i oklembešene vilice čeka  prenos novog vešanja? Nema problema, istina je ta koja će, u pauzi između dva Imaginarijuma, ponovo biti javno obešena mačku o rep. Ili beše o kamilji  visuljak?