Revolucija

Poslednjih dana sve se, nažalost, vrti oko sukoba na ovim prostorima. Jedni obeležavaju praznik i pobedu, drugi zločin protiv čovečnosti. I to samo govori koliko je veštačka bila država koju su ti ljudi činili, i za kojom sada tuguju. Ti isti ljudi juče su se zvali “drugom”, “bratom”, nedavno su zapucali jedni na druge, a danas se međusobno oslovljavaju “balijom”, “četnikom” i “ustašom”. To nisu neki drugi ljudi, koji su živeli srećno u Jugoslaviji, već isti koji danas žive na ovim prostorima, pa nam dođe da se zapitamo kako su se to, od srećne atmosfere i idile u jednoj zemlji, svi toliko zamrzeli. Lako je, u njima mir, sloga i ljubav nikada nije ni postojala.

Ne razumem te pogrdne nazive samo. Uzmimo primer da Hrvat želi da me uvredi, jer sam Srbin i nazove me “četnikom”. Zašto bih se uvredio? Rekao bih mu da ja nisam četnik. Ni ja, ni bilo ko u mojoj porodici. Moj obraz je čist, jer ja znam da nisam nikoga ubio, moj otac nije nikoga ubio, kao ni bilo ko u porodici. Ni taj “ustaša” nije ustaša, i možda niko iz njegove porodice nije bio. Zatrovali su ove prostore pričom i iluzijom o bratstvu i jedinstvu, a to nikada neće postojati, jer ljudi nemaju ni jedinstvo u sebi, a kamoli sa nekim drugim. Tako je lako da dođe neki vođa i digne masu praznih, masu bez mozgova, na nekom Gazimestanu; a kao što funkcioniše svaki vrh, sve vođe se jako dobro međusobno poznaju.

Kada bi ljudi shvatili da su se pobili i mrze bez razloga, možda bi bilo bolje. Ali čovek koji živi na ovim prostorima mora da shvati jednu stvar: ovde nikada neće biti bolje. I ovo nije stav jednog pesimiste. Činjenica je da su ljudi ovde jako glupi, i lakše im je da ih neko pošalje u rat, samo da povuku oroz i pripucaju, ukradu malo bele tehnike i ostalog, nego da pokušaju da razmišljaju svojim glavama. Kako je lako manipulisati masom, hipnotisati ih štampom i televizijom, bukvalno su zavisni od toga da čitaju te laži, ili ih slušaju i gledaju na televiziji, dok stomak krči, dete plače da mu se promene skupe pelene, pivo se hladi, a ono što je ostalo od mozga, prži.

Najveći apsurd ikada na ovim prostorima su izbori za vođu države. Najveći cirkus na svetu. Ljudi koji su materijalno zbrinuti, čije su porodice materijalno zbrinute, su u dogovoru i prave jednu komediju namenjenu ljudima čije ih oči i uši prate, ljudima kojima povećavaju pritisak i teraju ih lekarima i konzumiranju tableta za smirenje. Narod sluša ta jeftina, glumački usavršena obećanja, iako ima dokaza da je posle svakog bilo isto, nije bilo bolje. Ali ipak glasaju, i dešava se ova situacija: vođa je izabran, počinje da radi na svojoj poziciji; naravno, većini to neće odgovarati, i masa odjednom biva protiv vođe. Dakle, ko je tog vođu izabrao? Gde je ta velika većina koja je izabrala tog čoveka, kad ga sad niko ne želi, posle jako kratkog perioda?

Ljudi moraju da se dovedu u red. Dokazano je da će promene uslediti posle revolucije. Ali ponavljam, nama ne treba još jedan bager u zgradi Skupštine i Vlade, ne trebaju nam kordoni policije i demonstranti, ne treba nam Los Anđeles 1992. godine. Revolucija kreće u pojedincu. Pojedinac mora da razmišlja svojom glavom, da se ostavi televizije i laži koje štampa servira, da odbija da postane deo mase koja slepo ide u još jednu istu grešku. Odaberi da budeš inteligentniji, obrati pažnju, inteligentniji. „U visokim školskim ustanovama ljudi postaju obrazovaniji, a ne inteligentniji” – rekao je Čarls Bukovski. Dakle, izaberi da budeš inteligentniji, razlikuj se. Odbij da glasaš, nećeš ništa novo videti, koliko god puta pokušaš da sklapaš slagalicu, to će uvek biti ista slagalica. Odaberi život, odaberi slobodu, razmišljaj, čitaj knjige, budi kreativan, budi živ, ne budi mrtav, i ne dozvoli da te ubiju. A ubijaju te tako što ti isperu mozak i priključe te masi; takav im odgovaraš, poslušan i sposoban samo za rad.

Šopenhauer je rekao da je najjeftinija vrsta ponosa nacionalni ponos, jer on u pojedincu pokazuje nedostatak individualnih osobina, na koje bi mogao da bude ponosan. Osoba grabi poslednje sredstvo, naciju kojoj pripada, da bude ponosan.

Stefan Stanojević