Ujedinjeni u rasulu -Posvećeno onima koje su pojele revolucije.

Teško je verovati  da neko ko ima bar malo znanja o osvajanju vlasti nije u stanju da skapira suštinu ovog rijalitija koji se izborima zove. Nema te vlasti, niti vlastodršca, koji će testirati raspoloženje naroda pre vremena ako nije milion posto siguran da će to biti u njegovu korist. Jer, politika jeste neka vrsta erotske igre u kojoj je sve dozvoljeno, ili skoro sve, ali glavni, isključivi i jedini cilj je vlast. Sve ostalo su žvake za prostake i one koji nemaju pojma o životu ovde, a i drugde, ali bi da se igraju. 

Dakle, učestvovanje na ovakvim izborima, na način kako su to zamislili oni koji su ih organizovali, podrazumeva svesno stavljanje sebe u kožu blentave ovce, što je kroz istoriju bila i ostala najrečitija stilska figura koja oslikva prosečnog pripadnika biračkog tela. To jednostavno znači pristajanje na davanje legitimiteta onima koji su se domogli svih mehanizama da vladaju kako hoće i dokle hoće. To bi trebalo da bude jasno, kao što je jasno da je ova ekipa zajašila uz pomoć svojih nalogodavaca igrajući na kartu populizma pod kojim bi trebalo shvatati dodvoravanje takozvanim širokim narodnim masama i njihovim umnim kapacitetima. Imajući u vidu koliki je ovde broj funkcionalno, a i totalno nepismenih, polupismenih, priučenih, bolesnih, razočaranih, osvete željnih i na druge načine odbeglih od zdrave pameti i i racionalnog poimanja naše iracionalne zbilje moglo bi se reći da to nije nimalo human princip. Tim više što je zemlja u takvom blatu da ni svi mozgovi koji se još nisu odlili u beli svet ne bi mogli iz njega da je izvuku. Vladati uz podršku  zaluđenih luzera je moguće, to daje neograničenu moć koju ima većina, bez obzira na kvalitet, kao što se da primititi, ali to vodi u propast. Suštinska dilema jedne civilizovane tvorevine sastoji se u tome kako to da se zaustavi, a upravljanje državom prepusti najboljima. Nažalost, sva je prilika da od toga još dugo neće biti ništa, ako ikada i bude.

I, svesni toga, krenuli su agitatori u kampanju. Prosto rečeno, sve se diglo na noge da u politici potaži svoju sreću, a za dobrobit naroda, grada i države. Nije ni čudo kada je aktuelna vlast transparentno pokazala da to može, da biva i da je dobro kad je tako. Kad keramičari, mesari, tesari, tapkaroši, šoferi... zauzmu mesta ministara, poslanika, direktora, predsednika upravnih odbora, savetnika komora i koječega još.

Svega tu ima, bar kada je moje Kraljevo u pitanju. Licemeri, prevaranti, karijeristi, kavgadžije, klimakterične borkinje za rodnu ravnopravnost, sitniji lopovi, bivši rukovodioci i oni kojima je to zadovoljstvo izmaklo za stidnu dlaku ili magareći nokat. Tu su i omladinci, stasali i vaspitavani na novim tehnologijama i starletama, odnosno pored njih, koji pojma nemaju o perverzijama srpskog višestanačja i  borbi za vlast od 5. oktobra pa naovamo. Titoisti koji u zgradi SO još uvek održavaju muzej sobu JBT-a, pritajeni fašisti rasuti po raznim opcijama, ekolozi sa svojim evergrin shvatanjima borbe protiv zagađenja životne sredine, andragozi, bivši udbaši, modifikovani otporaši, besposlene pralje, otpuštene švalje, starosedeoci, pridošli, još ne došli i mnogi drugi.

Osim par koalicija, uglavnom sabraće po političke linije, sve ostalo nastupa samostalno, u kolonama, sa predznakom opozicije koji se i ne primećuje od nabreklog lokalpatriotizma i navale lucidnosti glede onoga što nam valja činiti za opšte dobro. I ne zna čovek kojeg dobra pre da se prihvati, za kojim nuditeljem blagostanja da posegne, kome glas svoj da pokloni i reši sve probleme za vjeki vjekov. Ali i ovog puta na tim listama, među tim Bog zna čime zaslužnim kandidatima za rukovodeće organe, opet nema onih čijih su se vrlina i naprednjaci užasavali. Sve što vredi i na šta bi čovek mogao da se osloni opet je negde drugde, u nekom drugom bubnju. A bez njih promena ne biva, bar ne na bolje.

No, treba videtii taj elan, taj entuzijazam novopečenih rušitelja postojeće vlasti u sprezi sa onima koji su dokazali da su bar isto toliko loši kao i ovi, ali su znali da ostanu u sedlu i kad se sve oko njih rušilo, a novi dupelisci uskakali na njihova mesta.

Tu su i prilično žilavi, uporni i reklo bi se neuništivi politički veterani koji tek sada znaju kako i šta bi trebalo i koji bi da to svoje iskustvo pretoče u bar još jedan mandat ne bi li oposlili ono što u svojoj ponesenosti altruizmom u prethodnim mandatima nisu.

Ali, kad padne klapna, sve se to menja, to nam je dobro poznato. I onda svi mogu sa svima, što je ovde već postalo praksa. A narod? Tko jebe narod, da izvinite, kad je blesav. Pošto je politika postala jedina delatnost od koje može da se živi sasvim je razumljiva takva pomama za mandatima na svim nivoima vlasti. I nije više bitno ko, s kim i kako, bitno je biti u njima, a o svemu ostalom neka misle drugi, isti oni koji su i do sada mislili i doveli nas u ćorsokak iz kojeg više izlaza nema. Ili ima, ali uz pasoš ili umrlicu.

Ivan Rajović