Jedan sasvim običan tehnički pregled

Dođu tako ti dani kad se kola moraju registrovati, što bi rekô moj zemljak Ivo Andrić. Ko ima sreće završi za jedan dan, ali poslednjih godina malo se ko može time pohvaliti. Meni je taj dan jedan od najomraženijih u godini. Majstore koji vrše tehnički pregled "varim" uz 300 mg ranisana i 3 mg bromazepama.

Krenuo sam sat ranije iako vožnja do mesta gde se obavlja tehnički pregled traje pet minuta.

Ako moram ići u Kladanj sutra, odoh ja odmah!

Pomenutu izreku ponekad koristi moj otac da bi opravdao svoje nestrpljenje koje je i na mene, vaspitanjem i genetikom, preneo. Tvrdi da je izreka nastala po istinitom događaju. Da li je u pravu nikad neću saznati, ali je istina da se  izreka ukorenila u našoj široj porodici.

Kod mog đeda, u najmu, bio jedan momak po imenu Rade. Momak iz siromašne porodice, koji je još pritom bio i malo "udaren mokrom čarapom", tačnije udario ga je konj kopitom dok je bio u mirovnim snagama na Sinaju. Pričalo se da ga je doveo vojnik i predao porodici.

Svako veče đed, koji je kao najstariji sin, posle smrti svog oca, preuzeo vlast nad zadrugom, govorio je, okvirno, koja su zaduženja za sledeći dan. "Ti ćeš Radane u vodenicu, Luka da išćera goveda, Dragomir ovcama, ti ćeš Rade u Kladanj..." Ujutro su dobijali detaljna upustva.

Moja baba je bila zadužena za buđenje. Kad je budila Radeta, tog jutra kad je dobio zadatak da ide u Kladanj, viknula je: "Ajde Rade ustaj, moraš u Kladanj! " A on joj je odgovorio: "Bio sam ja već u Kladnju, nisam sinoć mogô zaspat, pa kô velim, kad ja moram sutra ići u Kladanj odô ja odmȃ. "

Do parkinga sam došao za tri minuta. Okrenuh ključ i motor moje škode, stare šesnaest godina, zaurla. Spustih se prema Dunavu uz muziku sa radija 202. Stigoh za šest minuta. Još pedeset jedan minut do zakazanog termina. Stadoh u red za pranje kola, mada sam ih juče oprao. Gužva. Ispred mene tri automobila. Perač automobila mi se izvinjava dok mu dajem 600 dinara za pranje. Sam je, godišnji odmori.

"Samo polako", kažem, "nigde ne žurim".

Pranje ide sporo. Ispred mene su nestrpljivi. Dolazi do rasprave sa peračem. Ja kuliram. Lagana muzika. Klima radi.

Završavam pranje za pola sata. Ostalo je još dvadeset jedan minut. Rezervoar je skoro pun, ali treba"ubiti" još malo vremena. Točim gorivo za hiljadu dindži i vučem se do kase. Još petnaest minuta. Parkiram auto blizu kanala. Nosim "papire" u improvizovanu kancelariju pored.

"Poranili ste", reče službenica.

"Akademskih petnaest", odgovorih.

Nasmejala se.

"Kad ste prali auto?"

"Evo sad."

"Aj da vidim?"

Izađosmo iz kancelarije. 

"Ima jedna mrlja na šoferšajbni, to se na kameri vidi kô da je razbijeno staklo."

Vadim vlažne maramice i brišem.

"Sad je dobro. Jeste li proverili signalizaciju?"

"Juče bio u servisu."

"Dobro, dajte mi ključeve i dođite za četrdeset pet minuta."

Kad si poslednji put imalo seks? Kad sam terao kola na tehnički pregled.

Četrdeset pet minuta strepnje.

"Prošo si", reče majstor, kada se pojavih.

Pade mi kamen sa srca.

"Prednje gume su ti totalni treš", dodade.

Dok mu u sebi psujem mater, odgovaram: "Menjam ih čim stignem, hvala ti!"

Upali škoda kô mina. Nagazih papučicu gasa.

Vozi Miško do sledeće godine!

Autor Milan Neđić