Pasiji život

Kad je preduzeće dobilo stranog investitora majstor Radiša je dobio otkaz. Našao se na ulici u vrtlogu beznađa i neizvesnosti,
Prijatelji su mu savetovali da ode kod gradonačelnika.
-Nemam posao, nemam ušteđevinu, nemam invalidninu i borački dodatak, nemam socijalnu pomoć, a nemam ni tetku i ujaka u inostranstvu! – zavapio je pred božanstvom zvanim gradonačelnik.
-Ali imaš vlast koja je voljna da pomogne svakom svom građaninu!
Gradonačelnik je sredio majstor Radiši narodnu kuhinju, a on je za uzvrat pristao da svakodnevno vodi brigu o gradonačelnikovim dobermanima, Astoru i Cezaru. Briga je podrazumevala donošenje hrane iz pet šopa, čišćenje boksa i izvođenje pasa u svakodnevnu šetnju.
Pošto su se dogovorili gradonačelnik je odveo majstor Radišu u prodavnicu pseće hrane.
-Ovo je Radiša! – predstavio ga je prodavačici. – On će ubuduće dolaziti za dnevni obrok mojih ljubimaca. Vi uvek napravite miks za 2000 dinara, a novac ćete dobijati od njega.
I tako, Radiša je ujutru odlazio u narodnu kuhinju po svoje sledovanje za preživljavanje, potom je svraćao u pseći market i uzimao miksovanu proteinsku – mineralnu hranu za gradonačelnikove ljubimce, dajući prodavačici dogovorenu svotu novac. Potom je čistio boks i izvodio Astora i Cezara u šetnju, najčešće pored reke.
Zavoleo je pse, a i oni njega. Postali su nerazdvojni, takoreći porodica...
Ali...
Radiši se jednoga dana upalila lampica u sivoj moždanoj masi: „Davaću psima svoj obrok, a ja ću sebi kupovati hranu za novac koji je namenjen njima. Džukelama je svejedno šta jedu!“
Astor i Cezar su se nekoliko dana mrštili na specijalitete narodne kuhinje, a onda su se privikli na sirotinjske obroke. Radiša nije imao nikakvih problema sa prelaskom na kvalitetniju hranu. Svakodnevnica je tako opet postala mirna i jednolična. Psi su bili veseli i bezbrižni, a Radiša zadovoljan, čak prezadovoljan.
Jednoga dana gradonačelnik je prolazio pored pet šopa. Prodavačica istrča iz prodavnice.
-Gospodine, šta se dešava sa vašim psima?!
–Ništa! Živi su i zdravi, hvala bogu!
-Ali, čovek koji brine o njima duže od mesec dana ne kupuje hranu kod nas!
Gradonačelnik je uzeo službeni automobil i otišao kući.
Zatekao je pse kako se slade čorbastim pasuljem u koji je bila udrobljena vekna hleba. Radiša je sedeo u hladovini pored boksa, jeo gurmansku pljeskavicu i pijuckao „hajneken“ pivo.
-Zašto si im dao ovaj bezvredni bućkuriš?! Hoćeš da se porazboljevaju od nezdrave ishrane!
-Gospodine, vaši psi su moji najbolji prijatelji, pa sam svoje sledovanje dao njima da i oni osete život dostojan čoveka! Zaslužili su...
-A ti si, koliko vidim, zaglabao pljeskavicu!
-Jesam, kupio sam je za novac namenjen njima. Ja i ne zaslužujem ništa bolje od njihove hrane, jer već živim kao najobičniji pas!...

autor: Ljubomir Ilić