A?

Stojiš na tromeđi sećanja, neispunjenih želja i snova, gledaš u daljinu i pitaš se kuda dalje, dok te vetrovi šibaju svojom kosom od hiljadu ledenih bičeva, neprijateljski parajući ti kožu ukusom neuspeha, slatkih sećanja koja su tako duboko u prošlosti da poprimaju gorki ukus straha i nepredvidivost sadašnjice.

Kuda dalje? Stvarno, kuda dalje? Glas ti bezglasno vapi i ti se nalaziš rastrgnut između zaboravljenog imena i prezimena i broja kojim si žigosan u surovoj igri života, između prošlosti i sadašnjosti zagledan u budućnost drhtavom koprenom nade jer ona prkosno nikada ne umire i ona ohola stoji i nagriza sve svojim pobožnim ludilom, svojom molitvom, svojom zluradom čežnjom i teranjem u dalju borbu, pretnjom da je greh prestati, da je greh odustati.

A predvidljivost je tu. Nepromenljiva. Neizmenjena, uvek ista, gola i surovo istinita, takva kakva je. Konstanta.

Pogled bludi u nepoznato, jer se u tim daljinama izmaglice uvek dižu i sve je tako plavičasto, modro, sinje, nekako u nejasnim obrisima, uskovitlano, pa mirno, pa uskovitlano, pa mirno, pa...tako. Nije baš najjasnije kao što je potpuno nejasno to da ćeš doživeti stotu, a duša zarobljena u natrulom starcu, okovana fizičkom nemoći, ostaće večno mlada, puna sokova žudnje za uzletom, za novim prostorima, za novim, neotkrivenim harmonijama titravih sazvežđa, kosmičkih vatrometa.

Možda kad umreš...kad te ne bude, možda u poslednjem trenutku ponovo doživiš svoju prvu ljubav, to ushićenje,zanos što izlazi iz svih granica i okvira, možda još jednom žudno zatreperiš dok te ne pojede mrak ili ti sudbina ne dodeli neku novu kožu, neku neizvesnu sudbinu, neki čudan život, sve prema zaslugama, sve prema greškama koje će uvek biti pretostruko teže od dobrih dela.

Čudno! Ponekad se pitaš zašto se moliš i u šta to veruješ. Nešto si pogrešno naučen, nešto te je pogrešno zadojilo i vaspitalo. Pogrešna tumačenja, još gore prezentacije. Religija jednako mržnja, barem se iz ove tačke u maglovitoj daljini tako nešto kovitla i valja. Čini ti se? A?

Ana Radojčić