A ja kažem a

A ja kažem a, 
A gde je Amerika...

IDOLI – Amerika

*****

Ponekad se osećam kao lik iz nekog od onih američkih filmova rađenih po istinitim pričama, u kojima nevin čovek sedi u zatvoru i onda pravda dođe posle 15 godina, pa ga puste na slobodu. Mislim, lepo je sve to, ali dotični je potrošio 15 godina života i tu nema više mnogo šta da se kaže. Nema euforije, baš ničega. Jednostavno, nešto što je trebalo da se desi ranije, desilo se mnogo kasnije, bez mogućnosti da se išta promeni.

Sinoć sam svratio do omiljenog mi paba, iako je sredina radne nedelje. Naravno, meni nije bitno koji je dan u nedelji,kadsinezaposlen svaki je isti. Često se desi da zaboravim i naziv dana u kome sam se probudio. Ne, nisam postao alkos, pa da traćim dane po kafanama ispijajući pivo u neograničenim količinama samo da bih zaboravio svaki prethodni. Takve akcije nikako ne prijaju debljini novčanika, a bogami, ni debljini šlaufa koji „stoji postojano kano klisurine“ u široj regiji oko pupka. Micin rođeni burazer stigao je na par dana iz SAD-a nakon čitave decenije, pa je red da mu se priredi skromni doček. Čoveka vidim prvi put u životu, a njegova rođena sestra posle 10-ak godina. Upoznaje nas.

„Miloše, ovo je moj drugar Đomla. Igra grin kard lutriju već godinama unazad i nikako da ga izvuku“ – onako malo podjebavački, ali ne i zlonamerno, reče Mica.

„Drago mi je“ –rekoh pružajući ruku.

„Planiraš da pališ? Ako imaš kombinaciju, obavezno probaj. Pazi, jeste malo zajebano ako nemaš papire. Mada uvek možeš na crno da radiš poslove za Meksikance. Za početak nije loše, malo da stekneš generalnu sliku, kako stvari funkcionišu.Teže će ti biti ako si solo. Em nemaš s kim da deliš troškove, em ne znaš nikoga. Koje si godište i šta si po struci?“ – upita Miloš, već onako udubljen u celu problematiku.

„37, pravnik“ –rekoh onako kroz zube, znajući kako će reagovati.

„37? Pravnik? E pa druže, žao mi je...Sa tim godinama i obrazovanjem iz Srbije tamo ništa smisleno ne možeš da radiš. Okasnio si za poslove pranja sudova i kelnerisanja,  a i sam znaš da sa tom diplomom u Americi možeš samo da obrišeš dupe. Da si tamo odradio bar formalno obrazovanje, imao bi zagarantovan posao, lepu platu i uživao bi. Pravo se na univerzitetima najskuplje plaća, ali je zato kinta poprilična. Jedino da skupiš 15-ak hiljada dolara da se oženiš za papire. Mada, opet, mator si za novi početak. A i da imaš tu lovu, ne bi morao da ideš iz Srbije“ –nastavi Miloš.

„Znam, ali šta da ti kažem...Ovde je tako kako je. Nešto se prespektiva ne nazire“ –pokušah da opravdam sopstvene matore godine i krajnje nepodobno obrazovanje.

„Mislim da se, u datim okolnostima, ne bi usrećio ni preko okeana. Za slučaj da se odlučiš na takav korak, evo ti moj mejl i skajp. Pa ako baš zagrizeš, javi se. Potruduću se da ti pomognem, ako mogu. Jebi ga, šta drugo da ti kažem... Što je čovek stariji, ima manji prag tolerancije, teže se privikava na svaki početak. Ako prihvatiš činjenicu da je dolar sve, da gazda može da te jebe za svaku sitnicu, da ga ne zanima da li imaš problem ili si bolestan, da si u svakom trenutku zamenljiv, možda možeš da uspeš. When the boss says:„You have 5 minutes of my time for your issues, if you want more pay the shrink by the hour”. Or, something like „It's just job, it's nothing personal”, when he's laying you off. Simple as that.

Ja sam sivu radničku knjižicu dobio na ruke, bez ijedne reči. U stvari lažem, rekli su mi da se potpišem na kraju poslednje strane rešenja o otkazu. Bez doviđenja ili zbogom.

  Mladen DJomla Kostić