Epifanija

A ko si ti uopšte dečače? Sem izvrnuta figura nečega što nikada nije postojalo. Da, da! Jedina osoba koja te poznaje upravo sam ja. Samo što ti nikada nisi želeo da prihvatiš to. Vukao si se sit po pustinji, i nikada nisi mogao da prozreš u misao prosjaka, slepca, malograđanina, seljaka. Koliko si puta pokušavao da opravdaš svoje postojanje time što bi završio neku od započetih ideja? Gde su ti romani? Gde su te knjige? Pričice kojima si želeo da kažeš nešto. Seti se nekada šta si radio. Ne sećaš se? Nisam ni očekivao. Na kraju krajeva, uvek sam ja bio onaj pametniji. Tek kada me budeš prihvatio, pobedićemo.

- Dečače, čuješ li me?

- Šta! – unezvereno si se okrenuo – ko je to? Gde si?

- Ne okreći se! Nikoga nema sem tebe i mene.

- Ne razumem! Gde se nalaziš? Prikaži se!

- Dečko, smiri se i saslušaj me. U tvojoj sam glavi!

- Šta?

- Da, da! Stvorio si me ti. Ja sam proizvod tvojih želja i tvoje nemoći. Slušaj me, ja znam više od bilo koga o tebi. Sa druge strane, ja sam ti, tako da to i nije neka prosvetljujuća misao. Dok me budeš slušao, sve će biti u redu.

- Ovo je kraj! Poludeo sam načisto. Sada još čujem glasove…

- Nisam ja glas, prokletniče maloumni! Ja sam personifikacija tvoje nemoći. I tu sam da ti pomognem da ispuniš svoje ciljeve.

- Koje gluposti! Ja i nemam svoje ciljeve!

- Čovek bez ciljeva je bezličan, prazan, tup. Normalno je da nemaš, stoga sam ja tu da ti nagovestim šta će se desiti za deset godina. Kakav ćeš biti, ako budeš sledio moje korake.

- Zar to nije varanje, ne razumem? Čoveku nije dato da zna…

- Šta lupetaš. Čoveku nije dato da zna! Je l’ si to pročitao u Sofijinom svetu? Da li ti uopšte čuješ sebe? Na meni je da te sprovedem i da ti nagovestim šta bi trebalo da postaneš.

- A ti kao znaš?

- Zamolio bih te da ućutiš. Nisi još zreo za priču i raspravu. Zelen si, još uvek veruješ u nešto što je tamo daleko. Život je ovde; i što pre to budeš shvatio, pre ćeš se uklopiti i izdvojiti kao pojedinac. Jer ti imaš kvalitete koji te razlikuju od običnih smrtnika.

- Ja kvalitete, sad već vidim da me zajebavaš. ‘Ajde izađi, molim te, pokaži se.

- Šta slušaš trenutno?

- Rep, šta misliš…

- Odmah da si batalio to. Uzmi Kiss i preslušavaj na silu, ako treba. Dopašće ti se vremenom. Ja sam samo otelotvorenje tvoje misli. Sve ono što ti je prolazilo kroz glavu uradi, nemoj se dvoumiti nikada. Nema neodlučnosti! Zapamti to!

- Da, ali zašto bih to radio?

- Zbog njih. Reci mi da nisi razmišljao o tome kako želiš da sledećeg puta, kada odeš u svoj rodni grad, pokažeš svima kako nisi glup i kako si naučio sve pesme koje oni sada slušaju. Ja ti samo naređujem da počneš sa tim, i doguraćeš daleko. Tvoj prvi susret sa rokenrolom biće mehanički, ali vremenom, zarazićeš se, rana će se inficirati, i postaćeš ono što treba da postaneš.

- A šta treba da postanem?

- Objasniću ti, polako, gde žuriš? Ionako smo između svetova. Jedno po jedno… Da li sviraš nešto? Nemoj da odgovaraš, rekao bih ne. Terali su te da sviraš sintisajzer kada si bio mlad, bolje rečeno otac. Sećaš li se šta ti je govorio? Čovek koji svira ne ide redovno u vojsku. Perfektna manipulacija, divim mu se, oduvek je bio surov. I tako, narodnjaci, starogradske pesme, da bi eto, na kraju, zamrzeo reč svirati. Al’ imao si talenta, sluha, oduvek. Znao si da pevaš, to je valjda bilo dovoljno. Razmišljaj o sviranju. Neću ti tačno reći šta da uzmeš kao instrument, samo će ti se javiti jednog dana, posle škole. Ali, razmišljaj o tome. Čovek mora da se zanima nečim. Ne dozvoli da ti proleti život ni u čemu. I još jedna stvar. Da li si pisao nekada?

- Na šta tačno misliš?

- O tome ti pričam. Tebi majka i dalje piše sastave iz srpskog. Seti se šta sam ti rekao. Nikada nemoj sumnjati u pisanje. To je nešto što će te označavati u budućnosti. Znam da ti sve ovo deluje neverovatno, ali ti si mnogo kreativna osoba; samo veruj u sebe. Ne dozvoli da te kritika salomi i obeshrabri. Niko se naučen nije rodio. Talenat se razvija. Ono jeste neka genetska predispozicija, ali sirovost mora da se ispeče, iskali, da bi mogao da je koristiš. I još nešto, verovatno ćeš zaboraviti da sam bilo šta od ovoga rekao. Ko se još seća svojih snova? Svaki sledeći susret sa ovim pojmovima delovaće kao deja vu. Pomislićeš na ovaj susret, i povući će te nešto ka tome, iako nećeš moći da definišeš osećaj. Vremenom ćeš naučiti da me prizivaš, i postaću ti saputnik. Ali na tebi je kako ćeš to učiniti. Zbogom, mladiću, došlo je vreme da se probudiš.

Stefan Megić