Foto: 
hobvas sudoneighm

Fantastika i magija kroz istoriju

Kao što znamo, za rodonačelnika naučne fantastike se smatra Meri Šeli, odnosno njeno delo Frankenštajn ili moderni Prometej, jer to je prvo književno delo čija radnja ne bi bila moguća bez nauke. Prema definiciji naučna fantastika je žanr u kojem deo ili celokupna priča zavisi od nauke, bilo stvarne ili zamišljene i poznatog nam naučnog metoda.

Međutim, aktuelna potkulturna scena posmatra fantastiku kao praktično jedinstveno polje interesovanja koje se u okviru sebe deli na epsku fantastiku (fantasy), naučnu fantastiku (sciencefiction - SF) i horor. Oko podele na ove (pod)žanrove povremeno izbijaju pravi mali ratovi „eksperata“ za ovu oblast, pri čemu se ponekad hororu negira da postoji kao (pod)žanr.

Poneki klub ljubitelja fantastike će navesti, posebno ako ima nešto veće ambicije, kako fantastika (dakle ne samo naučna) postoji odavno i da je njena osnova zapitanost čoveka nad temama koje ga nadilaze. Tako gledano, kao prapočetak fantastike uzima se Ep o Gilgamešu, o kojem se na sajtu hrvatskog radija kaže: „Ep o Gilgamešu sadrži princip klasične evropske književnosti, naime onaj koji oslikava čovjekovu raspetost između neba i zemlje, uzvišenog i prizemnog, ideala i svakodnevnice, obrazac koji je vječno prepoznatljiv i nov. Božanski Gilgameš, koji uzalud traži vječni život, model je velikih heroja čovječanstva.“

Međutim, iako se navodi ovako davno poreklo fantastike, odnosno želje za fantastičnim u čoveku, i njenog ispoljavanja u književnosti, poreklo koje seže praktično od početka zvanične istorije, kao da do sada nije bilo dovoljno ozbiljnijih sagledavanja fantastike u svetlu mitova. Takođe, nisam svestan nekakve sveobuhvatne istorije fantastike koja bi sezala mnogo dalje od Meri Šeli, a nakon tri stranice pretrage na Guglu pod upitom „istorija fantastike“ nisam naišao na takav esej. To je razlog da se fantastika sagleda u okvirima drevnih priča i savremene tradicionalističke misli. Naravno, u slučaju da vidi rad koji se već bavi sličnom temom, potpisnik ovih redova će biti veoma zahvalan. Krenimo od magije.

Definicija magije, kakvu možemo naći na  Vikipediji nam kaže da je to korišćenje rituala, simbola, gestova i jezika sa ciljem korišćenja natprirodnih sila. Međutim, kako je za ranog čoveka sve ili skoro sve smatrano „natprirodnim“, možemo videti koliko je zapravo široka oblast ljudske delatnosti proistekla iz magije. Nije li to praktično kompletna aktivnost današnjeg čoveka!? Ako se fokusiramo na simbole, i njihovu upotrebu u savremenom načinu života, vidimo šta je sve proisteklo iz magije – jer magija je prva upotreba simboličkog jezika.

Kada je Kromanjonac crtao bizone na zidovima pećina, on je zapravo razmišljao simbolički. Za njega u tom trenutku ne postoji uopšte neki konkretni bizon, koga namerava ubiti kako bi se prehranio, nego klasa bizona, bizon kao pojam na kojeg se mogu primeniti određena pravila (isprva magijska, potom verska ili ritualna, ovde smo naravno daleko od nauke u savremenom smislu). A šta tek reći za mnogo apstraktnije simbole kao što su otisci šaka, spirale, magične oči, cik-cak linije – takve predstave nalazimo od Australije do severa Evrope. Prema Vikipediji termin „magijsko mišljenje“ u antropologiji, psihologiji i kognitivnim naukama se odnosi na mišljenje koje uključuje kauzalno i asocijativno.

No, treba znati da je ovakav način razmišljanja zapravo pad iz „rajskog stanja“ koje je poznavalo samo sad i ovde.  Prema rečima Dorijana Nuaja svaki magijski operater, tražeći moć svestan je da tu moć – nema! Predmagijski čovek je mogao sve što je hteo, a hteo je malo toga. Dalji razvoj magije doneo nam je i tehnosvet, o kojem često govori Vladimir Đurić Đura. Drevna simbolika razvila se do moderne tehnike, koja nas zadivljuje svojim čudima. Međutim, simboličan i apstraktan način razmišljanja nužno nas je udaljio od realnosti, doneo nam je podele isprva na religije, a kasnije i na ideologije. Ove podele donele su sukobe (ratove) u kojima se posezalo za novim i novim magijama (tehnologijama) koje će efikasnije odnositi ljudske živote. Ovaj razvoj korišćen i u tzv. civilne svrhe, doveo je do sve veće utilizacije resursa, te apsolutnog ovladavana čoveka nad prirodom ove planete. Rezultat je da danas praktično nema slobodnih (od države, odnosno vlasti, pravnog sistema) resursa, te sve što čovek postigne postiže korišćenjem rada drugog čoveka, odnosno eksproprijacijom. 

Komentari

Komentari