Ginisova knjiga gluposti

Zamislite da se jednog dana probudite u dalekoj budućnosti, poput onog lika iz Idiokratije, okruženi ljudima koji, sticajem nekih kataklizmičnih okolnosti, ne znaju ništa o svojim precima i njihovom načinu života, a jedino što uz sebe imate je Ginisova knjiga rekorda. Gomila ushićenih ljudi okružila vas je u nadi da će konačno saznati nešto o istoriji ljudske rase. Otvarate tu dragocenost i počinjete da im čitate retke iz knjige, koja je u vaše vreme bila jedna od najprodavanijih na svetu.

Čitate im o Indijcu koji ima najduže izrasle dlake iz ušiju, duge čitavih 18,1 centimetar, pa o nekom čoveku koji je 40 godina skupljao kese za povraćanje (srećom, nekorišćene), a potom stižete do rekorda izvesnog Džošue Rida, koji je uspeo da šutne sebe u glavu čak 115 puta za jedan minut. Zaneti čitanjem, osvrćete se oko sebe i primećujete da se jedni od silnog smeha valjaju po zemlji, drugi se drže za stomak, dok treći brišu suze veselice, pa stoga zadovoljno nastavljate sa čitanjem.

Stižete do rekorda koji govori o najvećem okupljanju ljudi obučenih kao gorile, 2005. godine u Londonu, onda prelazite na priču o Norvežaninu koji je 34 časa neprekidno seckao crni luk, a iznosite i zanimljiv podatak da ga je zbog neobične ljubavi prema luku napustila verenica. Zatim radoznalcima iz budućnosti čitate o Amerikancu, koji je nosom gurao pomorandžu oko 1.600 metara, celih 24 minuta i 36 sekundi. Pažnja vaših novih drugara ne jenjava, ali krajičkom oka primećujete da neki prestaju grohotom da se smeju, a neki vas sve pažljivije posmatraju, pokušavajući da proniknu u čudesne tajne prošlosti.

“Sureš Joakim, koji živi u Torontu, a poreklom je iz Šri Lanke”, nastavljate čitanje uzbuđeno, “svetski je rekorder u neprekidnom gledanju televizije.” “69 sati i 48 minuta on je gledao televiziju, čime je oborio prethodni rekord od 50 sati i 7 minuta. Joakim je sve to vreme sedeo na kožnom kauču u holu televizijske kuće WABC i gledao je samo program ABC-a.” Objašnjavate im da su Ginisova pravila za slavno priznanje, "Rob televizije", dopuštala pauzu od pet minuta svakih sat vremena i pauzu od 15 minuta na svakih 8 sati. Da bi vas pažljivi slušaoci bolje razumeli, odlažete knjigu na kratko i objašnjavate im šta je to televizija. Razmišljate na kratko kako biste im to objasnili, a da vas odmah shvate, i najednom vam sine da bi reči Orsona Velsa najbolje opisale jednom prosečnom čoveku iz budućnosti, čime su to njegovi preci bili okupirani tokom XX i početkom XXI veka.

“Mrzim televiziju. Mrzim je isto koliko mrzim i kikiriki. Međutim, ne mogu nikako da prestanem da jedem kikiriki”, izgovarate samouvereno reči čuvenog glumca, uvereni da čovek budućnosti instinktivno razume onaj osećaj kada se bez nečeg jednostavno ne može. Ponovo se osrvćete oko sebe i opažate da je sve manje onih koji se smeju, a sve više onih koji vas zblanuto gledaju, iščekujući onaj trenutak kada ćete otkriti da je to što im čitate samo zbirka nekakvih praistorijskih viceva.

Ipak, ponosno nastavljate pričom o Australijancu koji je uspeo da za jedan minut glavom smrska 40 lubenica, dok je za isto vreme jedan Nemac otkopčao 56 grudnjaka. Zatim se dotičete rekorda svilajnačkog opančara Miodraga Jevtića, znanog i kao Drakče, koji je napravio opanak dug 6 metara i širok 1,5 metar, ali vas najedared prekida plač nekog deteta iz gomile. Podižete glavu s knjige i shvatate da plač tog deteta pokreće lanac plača i ostale sitne dece. Mame iz budućnosti počinju čudno da vas gledaju, a njihovi muškarci počinju da vam upućuju preteće poglede.

U tom, neko malo dete pred svima povika: “Ali ovaj čika priča sve same gluposti!”

Jeste li zamislili?

Dragana Miljanić