Hiljadu života

Kada sam se rodio, jedina moja želja bila je nabrekla mamina dojka. Zatvorenih očiju sam uživao u majčinom mleku, u mirisu njenog toplog tela i ritmu njenog srca. Samo što sam počeo da sklapam prve reči potrčao sam za loptom koja će mi dugo biti najveća želja! Trčeći za loptom, padao sam i ustajao, smejao se i plakao, shvatao razliku između radosti i tuge. Videvši oduševljenje moje majke prilikom dobijanja pisama, poželeo sam da budem poštar, da u poštarskoj torbi nosim pisma, telegrame, penzije, da me svi dočekuju sa osmehom. Ali, kada sam video komšiju sa teodolitom preko ramena, zaboravio sam na poštarsku torbu! Poželeo sam da budem geometar, da čudnom tronožnom spravom merim granice državnog zemljišta i seoskih imanja. Ali, vrlo brzo sam imao drugi plan za sebe. Poželeo sam da krenem malo dalje, da budem putar! Da, sa lopatom i motikom u rukama, obilazim puteve, da znakovi pored puta probude u meni putnika namernika! Želja mi je bila da pod svojim nogama osetim svet, da ga zgazim, bacim pod noge, da budem vlasnik svake svoje stope... Ali, moje dečačke želje su umirale lako i brzo!  Želeći da mi pomogne, otac mi je biranim rečima objasnio da je drug Tito bio bravar, pa sam poželeo da idem njegovim stopama. Ključ od kuće sam pretvorio u kalauz, jer nisam pronikao u suštinu Titovog zanata!? Jedan očev šamar je bio dovoljan da shvatim svoju grešku! Sutra sam već imao drugi plan za sebe. Poželeo sam da budem pekar, da mi Jagodinka Simonović sedi u krilu dok udišem miris hleba, kifli i bureka, ali sam se brzo zasitio mešenja  testa. Samo mi je Jagodinka ostala skrivena želja! Na moju sreću, brzo me je dotaklo i nešto drugo. Diogen me je zarazio ljubavlju prema mudrosti, koju sam svojski pretvarao u ljubav prema gluposti! Počeo sam da glumim Diogena! Obukao sam najlepši, beli čaršav iz kuće, upalio sveću i u po bela dana tražio čoveka po mom selu. I to nije sve, nedelju dana sam živeo u drvenom buretu i širio oko sebe karakterističan miris kiselog kupusa. Naravno, jedne dobre batine su mi pokazale snagu prosvetiteljstva! Moj otac je bio nastavnik srpskog jezika, pa mi je dozvoljavao da pregledam pismene zadatke njegovih đaka… Ali, zasvrbela me je želja da letim! Kao ptica, iznad svih, iznad zavidnih pogleda i pamučnih oblaka! Da me vetar hrani, da me kiše umivaju, da imam samo gnezdo na visokoj grani usamljene breze, a da imam sve! Kako sam poleteo, tako sam i aterirao, vrlo, vrlo brzo! Poželeo sam da budem more, da morskom penom umivam peščane plaže, kamene obale, da modrim talasima prenosim poruke u boci! Da treperim pod sjajem meseca i da se prepuštam njegovoj snazi! Da budem ogledalo sunčevim zracima! I samo Bog zna gde bih sve rasipao svoju mladost i neiscrpnu energiju da jednog dana nisam pročitao knjigu Nikolaja Ostrovskog i plakao kao da sam bio među njenim koricama. Plakao sam za Korčaginom, jer mi je život u knjizi bio stvarniji od života koji sam živeo. Više nisam ispuštao knjigu iz ruku, čitao sam, čitao, čitao… Prepustivši se svojim osećanjima, ja sam živeo hiljadu životu u svom jednom, jedinom životu… Shvatio sam da se sve moje želje ostvaruju u samo jednoj  želji...  Da budem pisac...

Bratislav Rosandić