I posle mene JA

Istina je da „ljudi ne vide dalje od sebe“. Ne osećaju dalje od sebe. Vole sebično, ne umeju drugačije. Sve je uvek bilo i ostalo subjektivno, koliko god mi želeli da budemo objektivni prema bilo čemu što čini naš život, živote naših bližnjih ili živote potpunih stranaca. Tako funkcioniše svet i to nije ništa strano. Mi nismo u stanju da sebi priznamo koliko sebično postupamo u svemu. Potpuna ogoljenost i samoprihvatanje, pa i apsolutno iskreno priznanje samom sebi ne idu uz sebičluk koji je svojstven ljudima.

Granice između JA i SVET postoje, ali to ne znači da ih mi vidimo. Zapravo su toliko tanane da ih malo ko može i primetiti, iako će većina uvek za sebe misliti da tu granicu prepoznaje i vidi u potpunosti. Uvek smo više skloni tome da svet prilagodimo sebi i to radimo daleko agresivnije nego što je to slučaj u obrnutoj situaciji gde moramo sebe prilagoditi svetu. Lakše razvijamo jedan ugao gledanja nego što ga menjamo. Lakše se fokusiramo na „JA sam SVE – SVE je JA“, nego što dozvoljavamo da SVE postoji i bez presudnosti uticaja JA, iako najradije biramo da sve vrti oko nas.

U principu, sve ovo i ne znači ništa, niti može promeniti ljudsku prirodu, ali je nekako ipak jasnija ta slika o svima nama kada sagledamo sebičnost (a i egocentrizam koji se često razvija u egoizam) i prihvatimo da smo prirodno takvi, sazdani od molekula koji se okreću pre svega sebi i sopstvenom nagonu za preživljavanjem. Mit o univerzalnoj svesti i bilo kom koletivnom osvešćavanju je upravo to: mit. Jedino čega treba da budemo svesni je to da jesmo izvorno, samim rođenjem egocentrični. Pitanje je samo ko će taj egocentrizam upotrebiti na način da on ne bude transparentan i uništiteljski nastrojen ka okruženju. Svakako se okrećemo sebi i to nije pogrešno. Samo je potrebno naći modalitet koji je najmanje štetan po ostatak sveta, jer prosto nismo jedini.

Sve u svemu, što pre priznamo sebi da smo takvi kakvi smo, tim pre ćemo početi da nešto i menjamo kod sebe, a ne da beznadežno pokušavamo da promenimo svet koji isto tako pokušava da promeni svet koji pokušava da promeni njega i tako u nedogled... Znam, zvuči nemoguće. Verovatno i jeste. Ali ne košta skoro ništa da pokušamo. Osim da možda malo iskontrolišemo sopstveno ludilo. 

Ivana Pekić Malimarkov