Inercija i promene

Živimo u društvu gde se promene evidentno dešavaju. Međutim, većina promena se dešava usled nekih spoljnih faktora, što čini da se ono što se događa unutar pojedinca praktično odvija silom prilika. Ne predstavlja problem ta učestalost promena, koliko nespremnost pojedinaca da se mrdnu iz mrtve tačke. Da, svako telo teži inerciji i da, svako telo teži prirodnom stanju haosa, ali prilagođavanje, adaptacija, evolucija i zdravorazumsko posmatranje sveta oko sebe je ono što nas je učinilo ljudskim bićima koja danas jesmo.

Istina je da svet radi po principu „najjači opstaju“, ali snaga se ne rađa slučajno. Ranije su opstajali oni koji su bolje umeli da love i uzgajaju useve, a danas oni koji bolje umeju da stvore novac. I dalje se život svodi na prehranu i krov nad glavom, ali se to postiže drugačijim sredstvima. Mnogo je u današnjem svetu onih koji ne shvataju da se snaga ne stiče preko noći, nego da na njoj mora da se radi, kao i na svakoj drugoj veštini koju u životu svakodnevno koristimo. Nismo znali sami da držimo kašiku nekad, da pišemo, da koristimo internet, ali smo sve to naučili. Nisu svi koji bolje pišu od drugih pisci, niti su svi koji se služe internetom magovi marketinga u socijalnim mrežama, kao što nisu svi koji umeju da drže kašiku gojazni. To samo znači da ne prosipaju supu.

Ne znači da smo postigli sve u životu ako smo uspešno savladali određenu veštinu. Mnogima fale osnovne životne kompetencije: istrajnost, odlučnost, planiranje, spremnost na suočavanje sa rizicima itd. Onaj koji je lovio mamuta se sigurno nije nećkao da li će danas da ostane u slamenom krevetu i mašta o tome da li će njegova komuna imati da jede sledećih nekoliko nedelja, već je pešačio kilometrima u organizovanoj grupi koja je uprkos strahu išla u nepoznato sa ciljem da ulovi vunenu zver od nekoliko tona kako bi mogao da razmišlja o nekim većim poduhvatima, a ne o tome da li ima da prehrani sebe i svoju porodicu, tj. komunu.

U sadašnjem vremenu pred sobom imamo mnogo učestalije promene i mnogo veću potrebu za svakodnevnim donošenjem odluka. Time dobijamo dve osnovne podele među ljudima. Prvi su oni koji žele sigurnost i stabilnost, pa makar po cenu sopstvene slobode. Oni koji sede u kancelarijama, slušajući naređenja koja su rezultat tuđih odluka, uglavnom radeći za plate koje im omogućavaju tek toliko da mogu da preživljavaju, ako isključimo onu veliku manjinu koja zaista ima dobru kancelarijsku platu, sa kojom nešto može i da se planira. Drugi su oni koji se odlučuju na pretvaranje svojih ideja u delo, na privatna preduzetništva, ili razvijanje svog posla u multi level marketing preduzećima. To su ljudi koji se odlučuju na rizike i na kraju priče teže ka slobodi. Međutim, iako nisu spašeni od svakodnevnog stresa koji rizik i donošenje ključnih odluka nosi, za razliku od onih radnika koji slušaju naređenja, imaju jednu prednost koja je današnjem čoveku jedna od osnovnih potreba koja teži da bude zadovoljena, a to je društvena istaknutost i prepoznatljivost, gde leži prava moć nad promenama, ne samo unutar svoje ličnosti nego i u kolektivu uopšte.

Istina je da se svet nije makao iz robovlasničkog društva, samo što su sada robovi plaćeni da se sami prehrane i obezbede svoj krov nad glavom, a bič je zamenjen pretnjom otkazom. Problem se nalazi u nesvesti pojedinca da prepozna resurse kojima zaista raspolaže. Svako od nas samo treba da se zamisli, da li radeći to što radimo ostvarujemo svoje želje i snove, ili smo deo lanca koji ostvaruje tuđe.

Predrag Filipović