Ja tikvu u vodu – guraj, guraj... Džabe

Emocije su, znate, čudo. Ja se svojih ne stidim i ne krijem ih. Ponekad se i nesvesno jave kao reakcija na nešto što je bilo pitaj Boga kad pa ih ne možemo uvek kontrolisati niti očekivati kakvog će intenziteta biti. Po mom mišljenju samo monstrum može sobom da vlada 100 posto, odnosno, neko ko je kamen, a ne ljudsko biće.

Da sam trebala da budem kamen, bila bih kamen, pa bih onako položena negde u nekoj travi ili šta znam gde, dočekala svaku guzicu da sedne na mene da se odmori, možda bi se i zmije baškarile ispod mene, svinje češale svoje blatnjave guzice i tako, bila bih kamen, nego nisam, ljudsko biće sam. Mada ni to što si ljudsko biće ne sprečava neke ljude da ti se popnu recimo na glavu, e to je već do tebe isključivo čoveče, koliko sam dozvoliš, pa, surovo ili ne, brani se i neke granice moraš postaviti.

Nego opet se rasplinuh, odoh nekud a drugo sam htela da napišem. Naime, desi se, idem ulicom, a toliko mi je živa mašta ljudi i lepe uspomene imam, pa se uvek nečega setim i počnem tako iz čista mira da se smejem i smejem, kao lud-a  na brašno, što kažu. Pa šta, ništa lepše od toga, kome smeta ne mora ni da me sluša ni da me gleda, nego malo je teško da ne gledaš devojku koja ide ulicom onako autistična i krevelji se tako.

Sedoh jedne lepe večeri u dragu mi biblioteku, bila sam gost jedne divne devojke tu da čitam svoju poeziju ali hoćeš, nikada ja nisam mirna.

Tu je bilo ljudi i ljudi, svi došli da čitaju svoju poeziju. Lepo naravno, nego eto, za đavola, ja sam, dok je jedna tako malo ozbiljnija gospođa čitala svoju poeziju, koju sam opet koliko god se tako nenamerno isključih u trenutku uspela da čujem i slušala, (ali draži koje su mi iz podsvesti dolazile u misli počele su tako da me golicaju da sam se opet, onako autistično, a često ja to, nekud izgubila u mislima, nažalost, jer znam da ipak nije bio primeren trenutak, ali jebiga) krenula da se smejem na šta su gospođa i njen branilac, jedan uglađeni gospodin - koji je kako kaže IZDAO pet knjiga - krenuli da me napadaju i vređaju pomalo. No, ja se mnogo ne potresam uvredama, ne dotiču me, a branim se samo kada je nepravda u pitanju-Kalimero. Reče mi tada taj gospodin kako se podsmeJAvam, a ja rekoh da se ne podsmevam poeziji, jer znam vrlo dobro da su to nečija osećanja prosuta takoreći na papir i to zaista ozbiljno shvatam, nego sam brate mlada, pomalo zaljubljena, šašava, bio mi lep dan, isključila se u trenutku, nasmejala se i šta treba me ubiti zbog toga, ma da.

Pa lepo rekoh, ne mogu uvek to da kontrolišem, možda je osmeh i moj odbrambeni mehanizam, svejedno, kako god, osmeh je lep i svima lepo stoji, a nisam se smejala kao kreten. Prosto sam na licu imala grimasu osmeha u tom trenutku i bila negde van svega i svih. Još se, budala pravdam, da se nikada ne podsmevam ljudima, jer je to nešto najružnije i bukvalno čoveku opisujem šta se to u meni desilo u tom trenu pa sam se nasmejala, eej. On zna šta je bilo u meni tada baš, pa tako olako i surovo upire prstom  i osuđuje, tužno.

Nema, gordost je najgora bolest, a ja se branila, jer me bio stid da ljudi ne pomisle da se podsmevam, a oni koji me tamo znaju, znaju da se nikada ne podsmevam, rekoh već. Gospodin i gospođa su napustili biblioteku kada su u biblioteci krenuli da se čitaju aforizmi, bez pozdrava, demonstrativno ustali onako glava podignutih uvis i izašli, zaboga uvređeni što nisu epicentar biblioteke, svašta. Pa svi smo jednaki tu, ružno je to tako. Ponosna sam na sebe što, iako su me vređali i napadali, nisam izgubila prisebnost tipa da opsujem ili sa Vi pređem na Ti, ne daj Bože, opet poštujem tuđe godine.

A ja sam, znate, jedna obična poetesa po vokaciji, ali u usponu, još nemam nijednu zbirku, jer svoje pesme ne smatram podobnim još uvek da bi ugledale svet među nekim koricama, treba još da radim i na sebi i na njima, polako ne žurim ja, ne zanima me broj budućih zbirki nego kvalitet.  A pre svega pokušavam da budem, kako rekoh, onaj čovek, drugo je manje važno.

A ako bih se ikada ikome podsmevala to bi bilo kao da se sebi podsmevam. Svaka pakost ili zlo koje činimo drugom ništa manje ne ostavlja traga i u nama i na nama. Pre bih sebi ruku odsekla! Ma ajde bre, hodajte u nečijim cipelama, pa onda osuđujte, a ne tako olako - čemu sam se nasmejala zaboga, sebi u sebi, eto! i uvek ću, žao mi je, znam da nije bilo namerno i da me ne drmnuše iz tog mog autizma prstom koji upire u mene i tom arogancijom u glasu, ne bih bila ni svesna, da na mom licu, užasa gle, stoji osmeh. E bre, e bree.... I sad se smejem, ja moram! 

Mileva V. Jokanović