Jedna iskrena molba

Ovih dana smo svi u lošem raspoloženju. Ovih dana se obeležavaju godišnjice domaćeg horora. Društvene mreže su preplavljene fotografijama, klipovima i pričama. Treba se setiti žrtava, treba istaći da smo protiv, treba imenom i prezimenom obeležiti zlotvore. Ali onda, kreće kontra-akcija prosečnih slaboumnih naciona: „A gle, koliko je naših stradalo od nji’!“ Evo ti filmova, evo ti slika! Budi SrBin, žali nad svojima! I džaba svi napori! Zatim se nađe neko smislen, željan svađe i, očas posla, nastaje rasprava čija su mrtva tela važnija.

Ja sam građanin sveta. Ne delim ljude, kao oni koji mrze. Meni je svako, nevino stradao, žrtva, pa bio Hrvat, Bošnjak ili Srbin. Sve su žrtve na jednoj strani, a zlotvori na drugoj.

Ono na šta ne obraćamo pažnju dok se prepucavamo, upravo su žrtve, one preživele. Oni bi da se nikad toga ne sete. Bore se kao lavovi da žive normalno. A onda ih mi svojim objavama uzdrmamo. Za njih nema većeg straha, nego povratak traumama – taj osećaj bespomoćnosti koji ih obuzme, dok se vrišteći bude iz košmara. I onda ih obuzima očaj, koji ih čvrsto drži nedeljama. Neko će pitati – zašto žrtve odlaze na društvene mreže? Iz istog razloga zbog kod si i Ti tamo. Drugi će se zapitati – zašto žrtve čitaju ili gledaju slike? Trude se da izbegavaju, ali dovoljno je da ih ugledaju. Jedna sitnica je okidač.

Imam prijatelja, povratnika, koji je preživeo najgore užase, a izvukao se. Izborio se. Tvrdi da ne može da zaključa demone na sigurno, jer ga često najbezazleniji detalji podsete na taj horor. Ne voli da gleda sebe na fotografijama. Dok se brije, ima specijalan, utreniran hod: broji u sebi pločice na zidovima, svakoj šari je dao drugo, azbučno slovo, i izgovara ga naglas. Kako brijač stigne do ožiljka, tako gubi dah, jer ga ožiljak vrati u sećanje kako ga je dobio. Često mu brijač ispadne iz ruke, počinje nekontrolisano da se trese, i melanholija izviruje. Onda se skloni od ogledala, hoda ukrug, diše duboko, broji i govori slova. Treba mu dosta vremena da se umiri. Ove slike godišnjice su ga torpedovale u crnilo. Loše mu je.

Neko će reći, ’ko ga je terao da ide u rat’. Nije hteo. Bio je rezervista, ćapili su ga na ulici i praktično kidnapovali. Njegova porodica nije znala gde je tri dana. Uspeo je da se javi iz Šida, i posle toga ga nisu čuli sedam meseci. Jedno, beogradsko dete, raslo u Jugoslaviji, zadojeno idejom da smo svi isti.

Ovim tekstom bih volela da utičem i na jedne, i na druge. Budite obazrivi. Kao što ste jednostavnim, duginim bojama dali do znanja da nemate ništa protiv istopolne ljubavi, tako bi mogli i odati počast žrtvama, u vidu promene profilne slike. Jedan srebrenički cvet, da vam zameni fotografiju. Time bi svi shvatili kako razmišljate, a preživeli bi nesmetano nastavili da žive normalno. Znam da povratnici nemaju među prijateljima one druge – zagovornike šovinističkih ideja. Od njih su se zaštitili. Ali od vas nisu.

Anja (Aleksandra) Mijović