Krivokletnik

Poznajem jednog čoveka. Nervozan, pravdoljubiv, plah, bez ikakve potrebe da ikome objašnjava sebe  i ono što radi. On je jedan od onih koji svojom otvorenošću privlači ili odbija ljude, zavisi od toga šta volite da imate oko sebe. Recimo, ja sam oduvek zazirao od ljudi koji vole da sve isteruju na čistac i kojima je njihova istina najveća svetinja – iskustvo mi govori da takvi ne prezaju ni od skidanja glava, kamoli bilo čega drugog.

Naš Pravdoljub (tako ćemo ga zvati u daljem tekstu), bio je dugo rado viđena osoba u širem krugu ljudi, sve dok jednom prilikom nije rekao u društvu da više neće da maltretira nekog čoveka, koji je slovio kao njegova dežurna žrtva. Čak se zakleo u crkvi, na prestonoj ikoni, u prisustvu dva pripita svedoka iz društva. Pa ipak, kada je alkohol izvetreo i Sunce obišlo dva kruga oko Zemlje, Pravdoljub je nastavio sa kinjenjem standardne žrtve, kao da se ništa nije dogodilo i da zakletva nije data.

U narednih nekoliko meseci, kako to obično biva u urbanim legendama, sve mu je pošlo na loše: počele su bolesti njegovih bližnjih, neuspesi na poslu, otkazivanje dogovorenih poslova. Kivan na sve oko sebe, Pravdoljub se prozlio, krenuo da preti dojučerašnjim saradnicima i, u vrlo kratkom vremeskom razdoblju, postao nerado viđena ličnost kojoj su, jednom, svi bili krivi za ono ju je snašlo.

Mnogo puta sam razmišljao o njemu. Da li je on potisnuo zlo u sebi i nepoštovanjem svoje zakletve Bogu sam od sebe stvorio uslove da zlo ispliva, kao ulje na vodi? Zašto je davao zakletvu kada je, sasvim sigurno, znao da se neće odreći uvrnute prakse zlostavljanja nesrećnika? Zašto se, kada su zla počela da ga sustižu, nije pokajao pred istom onom ikonom na koju je spustio desnicu zaklinjući se? Zašto je pristao da na njemu ostane stigma krivokletnika, čoveka koji se Bogu krivo zakleo, sa kojom ide dalje kroz život? 

Ili je sve toliko veće od nas i Pravdoljuba da nam je nemoguće da shvatimo?

Nebojša Ozimić