Kult nekulture

„Obožavam“ televiziju, na njoj možete videti i čuti sve, ili, bolje reći, svašta! Vulgarne psovke na srpski način, razuzdane propale pevaljke, neuspešne i neutešne ljubavnike, gluposti i prostakluke poluobrazovanih i nevaspitanih, i njihovo sarkastično ponižavanje od strane inteligentnih, obrazovanih, diplomiranih primitivaca bez skrupula, koji se, u ovim teškim vremenima za moral i kulturu, poigravaju sa polupismenim i kulturno zaostalim pripadnicima svog naroda. Ali, to i nije toliko strašno, strašno je to što se u tom moralnom blatu, u mulju ljudskosti nalazimo svi, jer svi na neki način učestvujemo u tragediji srpsog naroda. U stvaranju kulta nekulture! Vlast i televizije direktno, stvarajući uslove za polako propadanje našeg društva, a velika većina gledalaca tih programa indirektno, puštajući prostakluk u svoje domove, u svoje male, beznačajne živote. Euforija, buka, bes i galama su anestetici za greh, za laž koja vikom i upornim ponavljanjem postaje istina! Lažna istina! Samo tako, u razularenoj masi, u ljudskom čoporu, greh lako pronalazi nove sledbenike. Ali postoji i jedan manji deo našeg društva koji se zgražava nad nemoralom učesnika rijalitija, dijagnostikujući im primitivizam koji iz akutne polako prelazi u hroničnu boljku srpskog društva. Ali, zgražavanje nije lek za primitivizam društva! Svi smo krivi što se rijaliti odomaćio na televiziji, u skupštini, u sudstvu, zdravstvu, u obrazovnim institucijama, čak i u Srpskoj akademiji nauka! Rijalitiju samo još seljak odoleva!  Ali, kada  kažem  seljak, ne  mislim  na  seljačine, na seljobere, kojih je prepun naš javni život, već na seoskog domaćina koji se bavi proizvodnjom hrane za svoju porodicu i onaj umišljeni deo društva koji na njega gleda sa visine! Sa nipodaštavanjem! Seljak nema vremena da bude rob zabave, rijalitija, euforičnog trošenja energije, jer je već rob svoje njive, svoje muke, poreza i prireza... A ko se mukom hrani, najzdraviji je deo društva! Esencija morala! Hleb naš nasušni! Zato, nek nam seljak bude primer, okrenimo leđa prostakluku, pronađimo bolje sadržaje na televiziji, kojih se nećemo zastideti pred decom. Kao što biramo najbolju hranu za dečji stomak, birajmo i najbolju hranu za dečju dušu. Zaštitimo decu od njih samih, od pogrešnog razmišljanja, od pogrešnih idola, od trčanja za materijalinim bogatstvom! Kako? Za početak, promenimo kanal! Isključimo televizor, isključimo primitivizam iz svoje okoline!

Pitam se da li će moj tekst probuditi nečiju savest, dirnuti u nečiji bolesni ego, ili će ostati neprimećen, nepročitan, neshvaćen, pogotovo od strane onih koji uživaju u novom pomodarstvu, u bezbožničkom rijaliti životu, u kojem je sve dozvoljeno! Ali, šta ako ima Boga!? Nije nas valjda stvorio da propadamo, već da se i materijalno i duhovno izgrađujemo prema njegovim moralnim zakonima. Bog nam je dao slobodu izbora puta kojim se krećemo, ali je pored puta postavio znakove, da ih vidimo, pročitamo, i razumemeo! Darivajući nam zrno savesti na rođenju, Bog nas je prepustio grehu, pustio nas je da padamo nisko i da se molitvom uzdižemo ka njemu, da osetimo i greh i kajanje! Zato nam daje šansu za novi početak, za najskuplju, životnu školu! Školu na svojim greškama, u kojoj ćemo jednom shvatiti da je bol...putokaz. Tek kada dodirnemo dno, kada ostanemo sami i zamislimo se nad svojim životom, kada ukrotimo svoj jezik i tišina zavlada našim čulima, suzama ćemo probuditi dušu!  Kad pronađemo smisao svog života, lako ćemo razlikovati moral od nemorala, dobro od zla, laž od istine, pravo od lažnog bogatstva! Kad nas zrno savesti natera da pročitamo znakove pored puta, shvatićemo razliku između mogućeg i... dozvoljenog.

Bratislav Rosandić