Meditacija o životu

Suton je. Nebo je nagriženo purpurnim oblacima koji polako poprimaju zagasitu boju po rubovima, a plavetnilo nije izbrisano, već samo pomalo ugaslo pod tamnom bojom noći što dolazi. Na bojnim poljima nakon bitaka, gde nema poraženih ni pobednika, izmaglica se polako diže, i dah vetra katkad pokrene iscepane i nagorele zastave bez obeležja. Kada su životi ugašeni, pobeda je Pirova, a obeležja nebitna, jedan ugašen život je dovoljan da svi budu gubitnici. Svuda je mir, gotovo spokoj, jer nema vapaja umirućih, niti onih što ih žale. U tišini se jedino još čuje žuborenje vode koje  postaje sve tiše i tiše, dok potpuno ne ugasne. Večnost. Večnost nam svima dolazi, samo je pitanje koga će prvo uzeti, i koliko ćemo dugo živeti u sećanju onih koji ostaju... Možda je lakše onima koji su potpuno sami na svetu, u ovom, najblaže rečeno, čudnom životu.

A Život ćuti... Oduvek je ćutao, čak i kada je postao samo sećanje na davno detinjstvo, na kratku i lepu prošlost, kada sam poverovala da je sve dragoceno zauvek otišlo u nepovrat i vetrovima obrisano sa lica zemlje, iz istorije svetova, iz vremena, iz... kada mi se činilo da osećam miris njegovog početka u prvom prolećnom pljusku... ne svakog proleća... ponekad... toliko retko da nije bilo dovoljno ni za otrov, ni za lek. Dugo sam verovala da se više nikada nećemo sresti u blagom zagrljaju, samo kao neprijatelji, samo kao islednik i isleđeni. Dugo se već rvem sa mislima o njegovoj odmazdi nad mojom sudbinom, i ne samo mojom, svih nas koji su se rodili da prošetaju po ovoj zemlji, pod ovim nebom u nekom vremenu, da trepnu i nestanu, verujući da su snovi uvek lepši od stvarnosti.

Davno, kratko, dok sam još verovala da će mi se bar ponekad osmehnuti, ćutanje mi je smetalo... Pomišljala sam da je to deo njgove slobode, njegove nezavisnosti... Ali, on je prećutao istinu, a to nisam mogla da oprostim... Mislila sam da sam jaka, da sam neuhvatljive snage, da mogu da menjam tokove reka, da pomeram planine, verovala sam... Verovala sam da mogu da menjam Život i tu sam pala... Padala sam, saplitala se, posrtala, dok nisam shvatila da je ćutanje njegova nemoć, životna slabost slabost... A slabosti ne mogu promeniti drugi, slabost ne menja niko sem onoga kom pripada. Shvativši to, Život je postao moja slabost, a tada je kasno... Vreme kraja...

Ipak, nešto mi je promaklo, nešto važno, najvažnije: nije bilo samo ćutanje, bila je tišina. Kada mi je okrenuo leđa, ona je ostala... Dugo sam proučavala tu tišinu i sada sa njom rado govorim... Ne zabranjujte mi da govorim, ne utišavajte me... Ja sam mali kišni pesnik, sa cipelom boje trave i drugom boje neba, sećate se? Moram da govorim, ja uvek govorim, najviše kada sam srećna kao sada. Moje reči nabujaju i plave, žubore i huje kao potok, kao reka, kao talas. Pustite me! Tako sam živela mimo životnih pravila, tako sam jedino bila srećna, izvan Života, jer duša je slobodna da luta i hodi po zvezdama, on se ne može zarobiti u malom svetu jednog Života, u njegovom kratkom dahu. Ne možeš je progutati i osuditi je na smrtnost, a to je ono što svako od nas treba da prepozna, da otkrije njenu beskonačnost.

Ana Radojčić