Meduzin let

Bili su to pokušaji  da se vratiš u dubinu. Zajedničku zemlju. Muziku. U obamrlost i prvu svest. Otegnuti i bolni, krajnji i savršeni u svojoj postepenosti. Vazduh blag, baršunast, providan i odjekujući. Visina izgubljena i iznova zadobijana. Tle meko i upijajuće, gipko i sveže.

Merdevine su oštro postavljene na trouglove neba. Vertikala kiseonika probija se kroz oblak poput strele. Pogled ti je fokusiran na tačku oko koje se ne vidi kružnica. Kojim ćeš se krilom okrenuti da uhvatiš zalet ka sivom nebu?

Sanjive životinje tvojih sećanja tu su oko tebe, osećaš ih u šećernim vunama žbunja kako se tiho smeju, prizivajući te i oslobađajući u isto vreme. Ljubav ti na vratu visi, shvatiš iznenada. Doziva te i ona, mekih očiju i obraza punih zvezda, blago ti govori da ne ideš, da se ne penješ.

Vreme za trenutak stane. Duh iz tebe izleće, čupajući se iz tela i krikom posvećujući bezdno vazduha. Tresak tla i tvog tela stapa se u more koje te guta duboko i daleko. Oslušni... Oseti, udahni, živi, osećaj i... Ostani... Ruža zemlje te grli i prihvata u sebe. Oprašta.

Vraćaju se prvi zalogaji stvarnosti. Počinješ da ih osećaš u ustima, vlažne i bezukusne. Budiš se, imenuješ, ustaješ, počinješ da kontrolišeš, postaješ svestan. Video si kraj. Vratio si se na početak. Završio jednu putanju. Vratio si se, da nastavljaš i tražiš, stvaraš i patiš, sanjaš i plačeš.

Ona. Talasi njene ešarpe putuju ka suncu. Vraća ti se i ona, kao jutro, kao rođenje, kao tvoja. Vredelo je ne poleteti. Čekati. Rasti. Nikad ne dosegnuti. Nikad se ne završiti. Ljubavlju se umivaju samo besmrtni. A krila su sve vreme bila ona.

Leptiri putuju ka svetlosti. Odbacuju svet i primiču se ivicama kraja koji privlači. Otresaju sa sebe prah, nemirno kružeći jedni oko drugih. Ples boja. Radoznalost jednog malog života. Kristali svetlosti ljube ih i oni nestaju. 

 Jasna Rakićević