Misaona ambrozija (Fiktivni razgovor pisca sa Nečastivim)

- Moj posrnuli optimizam.

- Moja čežnjiva zavist kada ljudi znaju šta hoće od života.

- Moja providnost za druge.

- I to što, kada pokušam da proniknem u sebe, počinjem da se raspadam… Nedostaje mi lakoća kojom sam nekada hodao. Pisao. Stvarao. Od vremena kada sam bio Veliki, uzmičem. Ne dozvoljavam nikome da me poseduje...

- Noću ne mogu da zaspim. Očekujem, dozivam, sve njih, ljude čije sam živote napunio previše, one koji su doživeli sve svoje trenutke, koji su stigli kući, osmišljeni, sa nadom.
Za mene - smrt? Ne verujem. Suviše sam usamljen i razuman. Ne, meni se to ne bi moglo dogoditi...

- Shvataš li? Duboko sam oštetio svoje šanse za sreću, i one su me mimoišle, hladno me okrznuvši, jer pripadaju slabijima, kojima je sreća neophodna da bi se osetili slobodnim.

- Imao sam svoj san. Ispunio ga. Sve što sam napisao, napisao sam za druge, želeći da svetu dam sliku koju nema, želeo sam da me pamte kao Mirotvorca, Utešitelja, Čarobnjaka. Onog koji svojom književnošću nudi neku posebnu, fosforescentnu svetlost, nedokučivu u banalnosti svakidašnjice...

- Godinama sam pisao noću. Čitavo bih vreme tako probdeo smišljajući kako da među redove ulijem suštinu, da rečima nahranim, ohrabrim, preosmislim... Dočekivao bih jutro čio i vedar kao kada, čist, izlazim iz vode. Osećao sam svoj poziv, u meni nije bilo ni trunke sumnjičavosti, zavisti ili pohlepe. Koliko god ti to sladunjavo zvučalo, bio sam iskren…

- Sada, sa svojih 60 godina, nisam siguran da li sam bio dovoljno iskren prema samom sebi… Ti to dobro znaš, u poslednjih nekoliko godina moje nadahnuće kao da ne postoji, počeo sam da osećam nostalgiju, ali ne za prošlošću, već za sadašnjošću... Razmišljao sam da ti se obratim, možda bi i mogao da mi pomogneš, ali... Ja više ne želim da budem Veliki. Ne privlači me svetlost sopstvenih junaka… Napisao sam svoje. Ne ljuti se, što odbijam tvoju pomoć, verujem da postoje mnogi kojima će dobro doći takva odanost; postoje sigurno, a njima si potrebniji. Hvala, u svakom slučaju.

Ponovo je noć. I ponovo bdim nad svojim dnevnikom. Sabiram godine... Detinjstva, mladosti, zrelosti, ispunjenosti... Ispunjenosti? Da li je stvarna moja ispunjenost?

- Unosiš u mene sumnju, zar ne? Ali, to je moja greška. Nešto sa čim treba da se nosim. Ne treba mi tvoja bezvredna ponuda, ni tvoje obećanje. Ne treba mi ništa što dolazi sa te strane. I sam sam bezbroj puta bio u paklu, okusio gorčinu kojom stvaram poraze i tuge svojih likova. Ali sam im uvek davao sreću na kraju. Takav sam.

- Priznajem, jednim okom uvek sam bio zagledan u zabranjeno. Video sam, da, neke čudne prilike u nevinim očima ljudi koje srećem, bezazlenoj radosti stranaca, velikim snovima drugih... Ali sam je propustio. I drago mi je zbog toga.

- Zaobiđi me i noćas. Znaš da su jutra nešto što mi niko ne može pomutiti. Taj trenutak kada mi sunce sedne na rame, niko mi ne može oduzeti. Čak ni ti… Jer, ti odlaziš u tamu, ostaješ nepoznat i tuđ svima, a tada je dobrota za kojom čitavog života posrćem na strani onih koji se ne prodaju, koji još uvek imaju hrabrosti da budu Čovek…

- Čitaš moj dnevnik, je l' da? I u poznim godinama pokušavaš da me navedeš na pogrešan put, pomnim slušanjem i razumevanjem starca koji eto, ponekad žali za gubitkom nadahnuća, kao jedino što ga još čini opipljivim… I dalje pokušavaš da mi nadoknadiš ono što mi nedostaje. Ali, ja sam bio spreman na nedostajanje mnogo čega…

- I dalje čeznem. Ali se i dalje radujem onima koji su uspeli stići do kraja u mojim knjigama. I zato mi je drago kada ih ponekad sanjam, jer želim da verujem da me upravo oni i dalje štite od žiga izdaje koji si hteo na mene da staviš...

Što više ispisujem poslednju stranicu svog dnevnika, sve više sam ubeđen da sam baš ja predodređen da čuvam poslednju kap sreće. Mislim da sam uspeo... Evo, na kraju puta, na kraju stvaranja, dajem ostavku na mestu Usrećitelja zalutalih duša, povlačim se iz sopstvene knjige života, zatvaram oči čuvajući tu kap duboko u sopstvenom drhtaju… I odlazim…

- Ipak, smrt?! Ne verujem.

Jasna Rakićević