Moj narod

Lutamo po raskršćima života, vremna, epoha, revolucija opčinjeni potrebom da se naše ime po svaku cenu pominje u tim velikim, sudbonosnim prekretnicama, pa makar i u negativnom kontekstu, a najčešće je tako. Ne shvatamo da istina i pravda nisu popularne kategorije, čak su vrlo štetne za opstanak čovečanstva i civilizacije kakvu poznajemo. Zbog tog našeg nacionalnog ushićenje kao i genetske predodređenost usled širine slovenske duše, zbog potrebe za herojstvom, slavoljubljem i veliki podvizima, mi živimo gladni svega osim sećanja na junačka dela prošlosti, nesvesni da smo vekovima zaglibljeni u mrtvaji, umorni, bolni, iscrpljeni od upinjanja da svetu pokažemo svoju veličinu i pravu vrednost.

Mi smo kao Andrićev Siman što prerano, a prkosno traži svoju „pravu“, ne shvatajući da smo se zarad nedostižnog dokazivanja istine i isterivanja pravde , razbaštinili, zaparložili, pogubili i rasprodali sve vredno i jedino po čemu smo se mogli indentifikovati na mapi sveta, rasuli  kao seme koje će nići samo ako ga vetar razveje dovoljno daleko od našeg sopstvenog gliba.

Kuće i kućišta zaboravismo stojeći i čekajući u Bespuću brdovitog Balkana, verujući da smo na pragu velikog sveta koji će jednom, nekada otvoriti svoje sjajne dveri samo za nas. Tako šibani nepravdom, olujama ratova, nepredvidivim potresima, postajemo Sizifi tamnog vilajeta sanjajući o rajskom voću i ne shvatajući da nam deca zube lome o voćke čudnovate i da je svaka, nama namenjena, od tantalskoga roda! Ne shvatamo da su nam deca pre nego li progovore prve reči, naučila urlati poput vukova, jer još u majčinoj utrobi slušaju lelek svojih Sebara, ogrubelih i otupelih od stalnih bolovanja i čekanja dalekog sunca. I sve bi bilo manje teško i podnošljivije da nema tog našeg mazohizma da se bol iznova i iznova rehabilituje, oživljava herojskim pevanjem na jednoj žici i strogoj zabrani da se unapredimo, razvijemo, pođemo dalje, da se maknemo iz sopstvenog mulja i da naš instrument dobije još po koju žicu kako bi se čuo do neba, milozvučno, božanski!

Tek ponekad, kratko, kao blesk munje, nekome od nas ukaže se prosvetljenje uma, razbistri se svest da shvati naše prave pozicije, ali taj ćuti, jer svi bistri pre njega, koji su potrčali grlom u jagode da o tome progovore, da zatalasaju Mrtvo more, progutaše sopstveni talasi i tako poučeni da više ne budemo žrtveni ovnovi, ćutimo i ne usuđujemo se da išta promenimo. Mi imamo prava samo na nemušti jezik, onomatopeju, urlik i krik, kao pećinski ljudi. U očaju biramo uvek Domanovićevog vođu po prirodi slepog ili oslepljenog, usudom najnesrećnijeg Stefana Dečanskog, nemoćnog da nas povede dalje do u začarani krug okolnih vrleti gde opet lomimo ruke, noge i vratove, otvaramo stare rane, zadobijamo nove pozlede. Vraćamo se u stari dobro poznati glib, bez zaklona od suše i vetra, bez vode i kada se malo priviknem na tu svoju trpnju opet verujemo da smo na pragu vrtova rajskih, a ne na raskrsnici bespuća odakle ne znamo kojim putem da krenemo jer se ne može istovremeni ići i ka zapadu i ka istoku.

Zadivljali smo odavno i svoje cvetove pretvorili u bodlje kako bismo što duže opstajali na nepristupačnom tlu, a da pri tom nismo ni primetili kako smo postali korov i strnjika i kako bi reverzibilni proces koji nam se nameće da bismo konačno krenuli sa mrtve tačke, bio isto toliko bolan kao što je bio ovaj prethodni i da je gotovo nemoguće od trnja praviti lale.

Ana Radojčić