Najlepše stvari na svetu nisu stvari, to su ljudi, a među njima čovek!!!

Zapitam se ponekad... Šta je najlepše na svetu? I nemojte mi sad zamerati niti tražiti gramatičke greške, sada razmišljam o najlepšim stvarima na svetu, a one su i najtužnije, meni su uvek bile. Rasla sam uz ljude, a među njima bilo je i onih sa dušom čoveka. Hvala milom Bogu na tome. Moj otac nije imao nikakvu titulu sem titule čoveka, moja majka isto tako, čovek-žena. Naporno su radili i odgajali brata i mene. Bila sam beba koja se stalno smejala, a koja je jedva preživela svoj dolazak na svet, a opet, Bog mi je dao da živim i na svet sam došla na veliki dan.Treba mi još mnogo do titule čoveka, znam. Korak po korak, stići ću jednoga dana. Oduvek sam se vezivala isključivo za ljude i mrzim materijalnu stranu sveta! Volela bih da živim negde okružena šumom, tišinom i životinjama. Boli me užasno tuđa bol, osećam sve tuđe emocije i mnogo mi je teško da tako živim. Gubila sam mnogo u životu, a znam da su svi ti gubici neminovni i progresivni, dakle biće ih još, ali hrabro napred. Sa gubitkom dragih ljudi gubila sam i deliće sebe.

Najlepše, nešto najlepše što sam videla i čemu sam prisustvovala je trenutak rađanja. Prvi plač deteta, majka koja je van sebe od sreće kada svoju bebu uzme u ruke. Žene, blagoslovene smo sposobnošću da rađamo, donosimo na svet, a ako nekoj ženi Bog nije dao tu mogućnost, ima toliko dece koju mogu usvojiti. I to je lepo. Svaka žena je sposobna da bude majka, samo ako želi, prepreka nema. Eto jedna najlepša stvar.

Druga najlepša stvar je što osećam tuđu sreću, pa i patnju, dakle i najtužnija, jako bolna do granice netrpeljivosti i pucanja, postoji empatija, ali postoji i altruizam, mada u današnjem svetu i jedno i drugo džabe postoje i prosto takva osoba nažalost ne može da opstane. Zbog koga da opstane? Pre treba postaviti pitanje radi koga se žrtvuje, gde je čovek ?

Lepo glasi ona - ako ne valjaš sebi nećeš ni drugima – ali, ako na ovom svetu uvek treba da budem ono što drugi žele i očekuju od mene, e onda stvarno neću valjati sebi. Ja sam od onih koji, kada najmanje očekuješ od sebe daju najviše. A ja, ne očekujem ništa, nikada, a verujem i znam da se sve vraća kao bumerang. A ono koliko daš, toliko i dobiješ, eee... Desi se da daš sve, a ne dobiješ ništa, od toga kome daš, to je jer očekuješ, onda bolje ne pružaj ni lepu reč ni poklon, ma ništa, ako očekuješ zauzvrat, nismo svi isti i to poštujem, to je prosto tako. Samo je važno da činiš dobro, Bog vidi i Bog vrati.

A prva najlepša stvar je biti ŽIV I ZDRAV!!! Kukamo nemamo ovo, nemamo ono, a svakog dana neko se teško razboli, umre...mladi, stariji...e, to je tužno. Tužan je prizor na dečijoj onkologiji, tužan, tužan, tim sestrama tamo treba dati medalju za hrabrost, slama im se srce, a osmehuju se deci koja pate, boli ih , muče se, plaču, plaču im majke, pakao na zemlji. Ne želim i neću da osuđujem. Jesam u svojim nezrelim godinama, a sada se stidim, to je valjda čar sazrevanja jedne ličnosti, hvala Bogu da postoji stid. A sve što uradim neka ide samo meni na obraz i iza svakog postupka stojim i uvek ću stajati.

Najlepša stvar je i raditi sa decom, pomoći starijoj nemoćnoj, bolesnoj osobi, smejati se. Najlepše stvari ne primećujemo više, a nije opravdanje brz život, nema opravdanja. Živim sada i ovde i nadam se da neka šuma čeka na mene, jedna drvena kućica, pas i gomila knjiga, pa makar i kad budem baka, eto tako!

Mileva V. Jokanović