Nešto kao zaključak ili zbogom dragi Čarli Harpere

Living easy, living free
Season ticket on a one-way ride
Asking nothing, leave me be
Taking everything in my stride
Don't need reason, don't need rhyme
Ain't nothing I'd rather do
Going down, party time
My friends are gonna be there too, yeah

I'm on the highway to hell
on the highway to hell
highway to hell
I'm on the highway to hell

No stop signs, speed limit
Nobody's gonna slow me down
Like a wheel, gonna spin it
Nobody's gonna mess me round
Hey Satan, payed my dues
Playing in a rocking band
Hey momma, look at me
I’m on my way to the promised land

I'm on the highway to hell
highway to hell
I'm on the highway to hell
highway to hell

AC/DC – Highway to hell

*****

Dragi čitaoče,

Naše druženje traje već 40-ak nedelja. Ako si uspeo da pročitaš sve moje tekstove, a da ti se pri tome nije javio refleks za povraćanjem, ja ti čestitam. I zahvaljujem. Nije bilo lako ni tebi, a ni meni. Ako se sećaš prvog teksta, negde oko sredine septembra 2014. godine, videćeš da sam bio dosledan; kako po načinu pisanja, tako i po tematici. Nije bilo literarnih bravura. Video si, uglavnom, prosto-proširene rečenice, britke i jednostavne, one koje dolaze direktno iz srca.

Raznovrsna tematika provejavala je svake nedelje. Ponekad se jedna tema ponovila u dva ili tri nastavka, a ja sam se trudio da ti ne bude monotono i dosadno. Bilo je tu, što bi se reklo, od svega pomalo. Lokalnog “wild west“ kapitalizma, nezaposlenosti, hroničnog nedostatka love, kulturoloških diskrepanci, žena, domaćeg i stranog filma, Srbistana u raznim oblicima, bezobraznih i bezobzirnih polodavaca, žena, piva, pabova, neprospavanih noći i čudnih snova, humora, žena, rođendana, prednovogodišnjeg i postnovogodišnjeg raspoloženja, potencijalnog bračnog života, planova za budućnost, inspiracije i ne-inspiracije, Bus-Plusa, teorije i prakse. Pa, onda, malo o privatnosti na netu, prehladi, proleću, šalterskom maltretiranju i nesposobnosti državne administracije, kvazirijaliti programima, aktuelnim dnevno-političkim temama, fliperima, histeriji, Americi...

A kao cherry on top, početak i/ili kraj većine tekstova, uz izuzetak Državnog posla i TLN, krasila je muzička numera, koja je adekvatno reprezentovala suštinu napisanog teksta. Malo strano, malo domaće. VIS Idoli, Haustor, KUD Idijoti, The Smiths, Metallica, Riblja čorba, Dža ili Bu, Pink Floyd, Azra, NOFX, Guns 'n' Roses, The Doors, Jimi Hendrix... Ako ti pisani delovi nisu bili interesantni, bar si mogao da se naslušaš dobre muzike ili obnoviš znanje tekstova rokenrol klasika. Za slučaj da ti se nije dopalo ni jedno ni drugo, izvinjavam se što si protraćio dragoceno vreme. Ništa od pomenutog i nije bilo namenjeno tebi.

Sećaš se dela prvog teksta u kome sam pomenuo da je blogovanje psihoterapija za siromašne? Da, jeste. I definitvno daje rezultate. Ali, kao i sve što se radi ponavljanjem, ma koliko to bio intelektualni ili mehanički proces, vremenom dolazi do zasićenja. I autora, a moguće i auditorijuma (izuzimajući koncerte Ajron Mejdana). Zato je bitno da autor prepozna kada je pravo vreme za povlačenje. Trenutak mora biti precizno kalkulisan. Ako bude pre vremena, publika će negodovati, jer želi još, a ako se produži unedogled, publika će se žaliti da je prezasićena. Čini mi se da sam adekvatno procenio trenutak za povlačenje, baš kao i Čarli Harper. Ovih 40-ak nedelja druženja sa tobom, čitaoče, proletelo mi je veoma brzo. Uživao sam u tome da sa tobom podelim sopstvene dogodovštine, stavove, mišljenja i frustracije na nedeljnom nivou. Ova psihoterapija imala je i početak i razradu. Logičan nastavak je da treba da ima i kraj. Iz raznoraznih razloga koji se mogu ili ne mogu objasniti. Za sada ga neću proglašavati. Potrudiću sa da tebe, čitaoče, s vremena na vreme, obradujem nekom novom blogodovštinom. Ne baš na nedeljnom nivou, već u nekoj manjoj dozi, da ti brzo ne dosadim. U svakom slučaju, još ćemo se sretati. Na istom mestu gde je sve počelo. Pod slikom Čarlija Harpera.

 Mladen DJomla Kostić