Odlučite

Nedelja, donosim odluku... Uzimam papir i olovku, menjam svoj život. Treba mi gumica, jedna velika gumica, da obrišem sve pogrešno... Dosta mi je sranja u mom životu... Dosta mi je gluposti, koje mi nameću neki drugi ljudi. Hoću sve da obrišem. Počinjem od nule, na čistom belom papiru. Ovo više ne može ovako da funkcioniše. U meni je ponekad atomska bomba, koja može svakog trena da eksplodira. A ja samo zaćutim i nasmejem se. Strah me eksplozije. Zbog toga biram da prestanem da mislim na prošlost. Izabrala sam... Samo mi dajte dovoljno veliku gumicu. Muka mi od onih što propovedaju i morališu a najprljaviji su od svih. Sada mi je samo potrebno moje ludilo, da vrištim i oteram sve... Neka pobegnu od mene. Vrištaću samo istinu a oni neka govore da sam luda. Samo nek idu od mene. To mi treba... Vaš odlazak.

Još samo da prođe ovaj dan. Ja prelazim svoj put i biću srećna. Ja vidim lepotu u životu... I šta god da se desi, ja idem svojim putem i uživam u njemu. Ja pišem poeziju za sebe, ne treba niko da mi je piše. Neću se nikome izvinjavati za svoje misli i želje. Hiljadu puteva pred nama, ja biram svoj put. Put moje duše, mojih nada i slabosti, mojih vrlina i poroka. Ovo je moj život... Pišem vam sada... Pišem širom otvorenih očiju u ovom mraku što me okružuje. Moje emocije su moje. Suze i strast... Iskrenost i laž... Očaj i nada... Smenjuju se ludilo i poezija. Znam šta nosim u sebi. Neću više da postavljam sebi pitanja. Zato brišem sve loše... Pokušavam da svaki dan proživim i podelim radost.

Život je ponekad stvarno bezveze. No, ne treba se prepustiti tim trenucima... Svi najčešće i vide to bezveze iz života a dobre trenutke ne primete. Zašto ono što je dobro prolazi neprimećeno? Valjda su takvi ljudi... Probudila sam se u svom toplom krevetu, skuvala kafu, sedim u miru svoje sobe, pišem... To je dobro. Ja sam srećna žena. I vi ste srećn... Obratite pažnju... Primetite svoju sreću. Odlučite da budete srećni.

Aman-zaman, hoće li mi neko dati tu gumicu!!!???

Zorica Zoja Mladenović